По улцињским непрегледним плажама и зидинама Старог града вјековима су се причале и препричавале приче о гусарима, вилама, сиренама, рибарима и чудесним баркама. Градске легенде ушле су у традицију, а од сијасет прича сигурно је најљепша она о љубави између писца Сервантеса и лијепе Дулчинеје, што је посебно интересантно туристима који дођу да обиђу најјужнију црногорску општину.
Стога се на локалну управу могу слободно угледати бројне општине, и то баш у погледу очувања традиције града и поштовања према људима који су Улцињ учинили градом са душом.
Тако су Дулчинеја и Сервантес, Осман Лесковац, Ризо Шурла и Селим Шурда- по којима је Улцињ надалеко познат добили мурале у свом граду и то на некада запуштеном степеништу према некадашњем хотелу "Галеб", које сада има потпуно нови и свјежи изглед.
За предивне мурале је заслужан познати градски стрит-арт умјетник Агрон Ујкаши ког смо затекли веселог и орног за рад у изради још једног мурала.
Мурал је међу првима добио чувена градска легенда Осман Лесковац- познати туристички радник, рибар и заљубљеник у свој град који је, нажалост, преминуо у марту ове године.
Остало је да се будућим генерацијама прича и препричава легенда о Осману који је пуних 20 година чистио шеталиште Пристан од жвакаћих гума не узимајући за то ниједан једини цент!
Осман је то чинио својим специјалним рашпама, ручно направљеним за обављање тог посла за који је говорио да ради из чисте љубави. Био је велики заљубљеник у риболов, спремао је најразличитија могућа приморска јела, а Улцињани причају да је био човјек ведрог духа, увијек насмијан и спреман за добру причу и разговор.
- Кад не видим Малу плажу као да нисам ни устао. Овај Пристан је наш образ и зато мора бити чист- говорио је Осман.
Поред Османа насмијано лице Риза Шурле- најмаркантије личности из многобројне енклаве црнаца, чији су преци у Улцињ стигли са афричког континента као робови које су довели гусари.
Духовит, занимљив, комуникативан и непосредан Ризо је дуго година био права градска атракција. Урадио је на хиљаде фотографија туристичких знаменитости и љепота јужне обале, које је бесплатно дијелио гостима Улциња. Фотографије је поклањао и својим суграђанима, никада не узимајући новац.
Био је борац НОР-а, ратовао је против Њемаца на Сремском фронту. Потом је у Београду изучио фотографски занат, па је по повратку у Улцињ отворио фотографску радњу "Пињеш", названу по познатом улцињском насељу. Ризо се опробао и у глумачким водама, па је играо у филму Радомира Суботића "Јагош и Угљеша".
Туристи су га обожавали и радо су се фотографисали са њим на плажама, а Ризо је поред фотографије и супруге Наде Рачић имао још једну љубав- рибарење на ријеци Бојани, коју је изнад свега волио и себично присвајао.
У браку са својом вољеном Улцињанком изродио је двоје дјеце- сина Марија и кћерку Аниту. Преминуо је 2003. године у 83. години живота.
Ујкаши је нацртао и лик најпознатијег улцињског морнара Селима Шурде. Овај храбри морнар био је власник брода "Глорија"- највећег имена у историји једрења у граду.
А какав би то био омаж улцињским легендама, а да се ту не нађе најљепша љубавна прича. Сви Улцињани са поносом препричавају чувени градску легенду по којој је чувени шпански писац Мигел де Сервантес робовао у Улцињу крајем 16. вијека. Бројни историчари тврде да се у главну јунакињу његовог романа "Дон Кихот" Дулчинеју од Тобоза, Сервантес лудо заљубио.
Улцињани такође тврде да је "Дон Кихот" настао послије Сервантесовог робовања у Старом граду, који се у романским државама, како тада тако и данас, назива Дулцињо.
Прича о безусловној љубави овјековјечила је име овог приморског града са миленијумским трајањем, а мјештани и дан данас вјерују да је Дулчинеја било друго име за Улцињанку која је Сервантеса пратила у стопу слушајући га како пјева и гледајући како записује странице свог најпознатијег романа.
