<p>Јелица Бојанић каже да јој у самоћи телевизор прави друштво</p>

Јелица Бојанић каже да јој у самоћи телевизор прави друштво / -Ж.Ш.

Јелица Бојанић из никшићког села Дуга гледањем утакмица прекраћује дане и у деветој деценији живота

Јелица у разговору за „Дан” каже да је живот у Доловима суморан јер већ годинама нема комшија, а нема ни своје породице. Рано је остала без супруга, а онда несрећним случајем и без јединог дјетета, па се на тугу и самотињу одавно навикла

Тачно 2. фебруара ове године Јелица Бојанић из засеока Долови никшићког села Дуга "зашла" је у 89. годину живота. Јелица је једна од најстаријих мјештанки Дуге која у разговору за "Дан" каже да је живот у Доловима суморан јер већ годинама уназад нема комшија, а нема ни своје породице. Рано је остала без супруга, а онда несрећним случајем и без јединог дјетета. Живи сама, а повремено је обилазе синови од дјевера који јој помажу онолико колико могу. Године проведене у тузи и нарушено здравље онемогућавају је да као некад држи стоку и обрађује имање, па, како каже, дане прекраћује гледајући телевизију, а највише спортске догађаје.

– Касно је у Дугу и у њене засеоке стигла струја, а онда су сви, како је ко могао, набављали ТВ апарате, па и ми. Радило се увелико, а и среће је колико-толико било. Бога ми и тада сам налазила времена да гледам телевизију и то само пренос утакмица. Знала сам до два сата по поноћи гледати утакмицу, играју наши са Русијом, па ујутро причам црном сину и кажем му да је неко то други видио рекао би баба луда, а он ми вели "не брини, мама, цио свијет то гледа" – присјећа се Јелица ранијег времена.

Све сам могла док ми син није погинуо

Прије 51 годину Јеличин супруг погинуо је у саобраћајној несрећи, а двије деценије потом и син јединац уочи Божића страдао је и то на кућном прагу, несрећним случајем. Каже да јој најтеже пада што му свакодневно мрамор гледа, али жива не може под земљу.

– Послије губитка мужа била сам све – мајка, домаћин, домаћица, радница, љесе ковала, међе зидала, листове брала, копала, пластила, све мушке радове радила, а једино нисам умјела косити. Све сам могла док ми син није погинуо. Чини ми се ни преко кога није прешло више муке него што је преко мене. И гром је у мене загрмио, муња гађала повише куће. Била сам унутра, кренула са шпорета да скинем врућ котао. На мене се то преврнуло, сва сам изгорела, али ђаволу ништа не може бити. Родио се баксуз за читав вијек. Зашла сам у 89. годину и не дај боже да их више доживим јер сам мимо свијета, истиче Јелица Бојанић.

И данас у самоћи друштво јој углавном прави ТВ, а истиче да воли све спортове, понајвише кошарку, рукомет и фудбал.

– Некад сам гледала и стране спортове и навијала за најбоље тимове. Последњих година пратим само утакмице гдје играју наши и за све њих навијам, али ми је намилије кад побиједе тимови из Никшића, попут "Сутјеске", а онда и остали из Црне Горе, "Будућност" рецимо. А кад игра репрезентација онда је то нешто посебно. У фудбалска правила добро се разумијем, а раније сам знала све играче рукометне и кошаркашке репрезентације, данас више не – прича Бојанић.

Каже да је у Долове као невјесте дошла прије 65 година из оближњег села Пиштете. Из тешких услова у родном мјесту дошла је у исте, али је, наглашава, било народа па се све превазилазило.

– Сада немам комшија, нема никог више, све отишло. Омладина побјегла, старо помрло. Зими сам сама овдје, шта ћу, синовци живе у граду, дођу повремено, а и они су рано остали сирочад, подизала сам их као да сам их ја родила. У близини моје налази се 5–6 кућа, али у њима нема никог, и што има Бог је смео. Раније је у Доловима живот био далеко тежи, није било пута, а ни струје, сад је боље, али мени одавно ништа не треба. Ни данас немам воду у кући. Доносим је у канти из бунара који је 50 метара од куће. Полако одем, а и синовци кад су ту нанесу ми залихе – каже Јелица Бојанић и додаје да се на тугу и самотињу одавно навикла.