Тачно 2. фебруара ове године Јелица Бојанић из засеока Долови никшићког села Дуга "зашла" је у 89. годину живота. Јелица је једна од најстаријих мјештанки Дуге која у разговору за "Дан" каже да је живот у Доловима суморан јер већ годинама уназад нема комшија, а нема ни своје породице. Рано је остала без супруга, а онда несрећним случајем и без јединог дјетета. Живи сама, а повремено је обилазе синови од дјевера који јој помажу онолико колико могу. Године проведене у тузи и нарушено здравље онемогућавају је да као некад држи стоку и обрађује имање, па, како каже, дане прекраћује гледајући телевизију, а највише спортске догађаје.
– Касно је у Дугу и у њене засеоке стигла струја, а онда су сви, како је ко могао, набављали ТВ апарате, па и ми. Радило се увелико, а и среће је колико-толико било. Бога ми и тада сам налазила времена да гледам телевизију и то само пренос утакмица. Знала сам до два сата по поноћи гледати утакмицу, играју наши са Русијом, па ујутро причам црном сину и кажем му да је неко то други видио рекао би баба луда, а он ми вели "не брини, мама, цио свијет то гледа" – присјећа се Јелица ранијег времена.
И данас у самоћи друштво јој углавном прави ТВ, а истиче да воли све спортове, понајвише кошарку, рукомет и фудбал.
– Некад сам гледала и стране спортове и навијала за најбоље тимове. Последњих година пратим само утакмице гдје играју наши и за све њих навијам, али ми је намилије кад побиједе тимови из Никшића, попут "Сутјеске", а онда и остали из Црне Горе, "Будућност" рецимо. А кад игра репрезентација онда је то нешто посебно. У фудбалска правила добро се разумијем, а раније сам знала све играче рукометне и кошаркашке репрезентације, данас више не – прича Бојанић.
Каже да је у Долове као невјесте дошла прије 65 година из оближњег села Пиштете. Из тешких услова у родном мјесту дошла је у исте, али је, наглашава, било народа па се све превазилазило.
– Сада немам комшија, нема никог више, све отишло. Омладина побјегла, старо помрло. Зими сам сама овдје, шта ћу, синовци живе у граду, дођу повремено, а и они су рано остали сирочад, подизала сам их као да сам их ја родила. У близини моје налази се 5–6 кућа, али у њима нема никог, и што има Бог је смео. Раније је у Доловима живот био далеко тежи, није било пута, а ни струје, сад је боље, али мени одавно ништа не треба. Ни данас немам воду у кући. Доносим је у канти из бунара који је 50 метара од куће. Полако одем, а и синовци кад су ту нанесу ми залихе – каже Јелица Бојанић и додаје да се на тугу и самотињу одавно навикла.
