Рибари су се уморили од маратонског пливања, које траје посљедњих 30 година, остајући на површини у пливању од министара до министара, без икаквих резултата. Сада плутамо и немамо више кондиције и уколико нам ни ова нова мањинска влада не баци појас за спасавање, потонућемо скупа с флотом, поручио је Марко Кисе, предсједник Удружења професионалних рибара Црне Горе. Истиче да се рибарство у Црној Гори константно урушава, па је тако извоз занемарљив, али је зато увоз у 2021.години износио рекордних 27 милиона еура. Промјена власти, како истиче, није донијела бољитак рибарима, већ само континуитет небриге за ту значајну привредну грану.

-Држава нема стратегију развоја комерцијалног рибарства, а постојећа комерцијална рибарска флота (коче за улов бијеле рибе и пливарице за улов плаве рибе) је пред колапсом. Наглашавам да је пројекат "Мидас 2" подијељен на начин да нико од рибара који се баве комерцијалним уловом није имао шансу да аплицира. Највећа препрека је била што смо морали обезбиједити укупна новчана средства, а по реализацији да нам их врате, али ми наравно та средства немамо. Значи, држава се задужила 3,5 милиона еура и средства ће искористити разна ДОО предузећа, којима рибарство није основна дјелатност, истиче Кисе, наглашавајући да је на то писаним путем упозорио Јакова Милатовића, министра економског развоја.

Рибари имају своје предлоге како изаћи из незавидне позиције.

-Потребно је наћи средства у висини од мимимум милион еура и уложити их у ремонт одређеног броја пловила за комерцијални извоз, и да средства буду неповратна. Дрвени бродови морају имати предност, а основни услов за добијање средстава да буде старост пловила, процијењена од стручне комисије. Главни услов би требало да буде временска дужина обављања рибарске дјелатности. Такође је потребно доставити потврду из Фонда ПИО да је корисник средстава пријављен да искључиво на основу рибања остварује право на пензију, јер се једино на тај начин могу раздвојити рибари којима је то основна дјелатност од оних других, сматра Кисе.

Силвио Тонсати, предсједник НВО "Шквер – мали привредни риболов", сматра да и агробуџет треба подијелити на начин на који сматра његов колега, те да једино треба условити да кочари имају најмање 70 риболовних дана, пливаричари 50, а рибари (мреже, парангали) 120 риболовних дана. Тражи да се средства унапријед и појединачно уплате сваком кориснику.

-Највише средстава из агробуџета је остварило 190 рибара којима је то допунски посао. Разлог је једноставан- 60 рибара који живе искључиво од рибања немају новца. Оваква пракса је устаљена посљедњих 10 година. Све обавезе према држави плаћамо, а држава се понаша као да смо њемачка економија, а не ниско развијена економија коју је додатно уништила корона, казао је Тонсати.