Троје мјештана Доњих Рсојевића који живе на дијелу макадама ка Жељезничкој станица Слап платили су 30 еура за насипање пута дужине око 400 метара. Наводе да пут није асфалтиран, да је у лошем стању, да им ствара свакодневне проблеме, те да су били принуђени да га уреде прије киша.
Милорад Кољеншић истиче да је проблем са путем стар неколико деценија, да су кубурили са жељезницом, са локалном самоуправом, писали захтјеве, али да нијесу добијали одговоре.
– Из Управе за путеве Општине Даниловград су прије четири-пет година излазили на терен, речено је да је пут ужасан, да он није био планиран у буџету те године, али се све на томе завршило до дана данашњег. Када је на мјесто предсједника Општине дошла Зорица Ковачевић, слао сам три дописа, али није било никаквог одговора. Због тога смо ријешили да о своме трошку мало санирамо пут. Ангажовали смо камионе да проспу шљунак и тампонирамо пут. Чекали смо да видимо да од тога да се пут направи нема ништа и ријешили да ово урадимо сада, јер не смијемо чекати јесен – казао је Кољеншић наглашавајући да је ово једина жељезничка станица од Бара до Подгорице и даље према Никшићу гдје нема асфалта.
– Када су кише путници иду шинама, јер се не може проћи од воде. Када се ремонт жељезнице радио прије скоро 15 година, коришћен је овај пут за дотурање материјала и ти тешки камиони су направили још већу штету. Затим су мијењани далеководи и додатно је уништен. Штета на ауту ме годишње кошта 300 еура, гасе нам се аута од кише – истиче Кољеншић.
Он наводи да је асфалтирани пут кроз Доње Рсојевиће који води до макадама урађен прије 40-50 година, у јако лошем стању тако да су и њега крпили из својих средстава и додаје да је пут од Горице до Манастира Острог потпуно зарастао у траву и жбуње, те да се смеће баца на све стране.
Чедомила Павићевић каже да је и раније плаћала поправку пута, те да имају проблема и са водом коју су такође довели у својој режији.
– У својој режији сам 1992. године насула овај пут. Никоме нијесам ни рекла шта ћу да урадим, нити сам од кога тражила да ми помогне. Платила сам и ангажовала камионе, али то је био ситан пијесак па је брзо пропадало. Касније су исте те године из Општине просули два-три камиона пута. У пројекту од прије 50 година било је планирано да се асфалтира пут од жељезничке станице до Бријестова. Касније смо 2018. године слали дописе и захтјеве Општини да нам асфалтирају пут. Видимо да нема никаквих одговора, па смо ријешили да мало пут санирамо. Морамо овуда свакодневно да пролазимо, тако да стално уништавамо аута. Прије двије године смо скидали средину пута, копали смо крампама избочине да нам не би качила аута – истакла је Павићевићева.
Она каже да су воду у већем дијелу о своме трошку довели, платили су по 800 еура не рачунајући рад у којем су учествовали, а сада ни ње немају, тако да зна да је не буде по цијели дан.
Мјештанин Митар Павићевић каже да су сада ангажовали само четири камиона, како би попунили дубље рупе да се може проћи, те да би требало од 15 до 20 камиона.
– Заједно смо нас троје уложили паре да санирамо пут. Принуђени смо били да мало га мало средимо. Ово је прилазни пут ка станици Слап који је требало давно да се асфалтира и прије 25, 30 година. Пет-шест кућа гравитира овим засеоком. Сваке године имамо проблема око пута који сами радимо и поправљамо, а на десет километара смо од центра града. Када падну кише велике су локве, воде до кољена има, стално ризикујемо да нам се ауто угаси. Редовно плаћамо рачуне, чак нам је вода скупља него у Подгорици, а о своме трошку смо је довели – навео је Митар Павићевић.
