На сеоском подручју бјелопољске општине, у последње двије деценије, значајно је смањен број становника, па је према последњем попису евидентирана драстична миграција.
Житељи Вранеша упозоравају да млади огњишта напуштају углавном због тешке економске ситуације, па код већ остарјелих родитеља претежно остају неожењени младићи, а дјевојке неће да се удају на село.
– Морамо се свом снагом, умом и памећу борити против бијеле куге. Склапајмо бракове јер од тога зависи обнова врсте и младости у Вранешкој долини. Преко двије хиљаде неожењених момака. Не чује се дјечји плач у кућама Врањешана – упозорава старина Тадиша Тале Лековић, пензионисани учитељ из Лековине.
Присјећајући се времена којег више у Вранешу нема, Лековић прича да је Вранешка долина својевремено бројала бројне произвођаче, сточаре, земљораднике, ораче, који су обрађивали њиве пуне јечма, пшенице, кукуруза, кромпира, лука, пасуља...
– У Павином Пољу су се петком, пазарним даном могли срести буљуци стоке које су домаћини доводили до сточне ваге – једне од ријетих вага која је била оптерећена и чекало се на ред сатима. Унапријед се неколико дана уписивало ко ће доћи на ред. Чуло се блејање оваца и јагњади, рика крава, јунади, телади, понекад би заржао пастув. Данас вага одмара. Пала прашина на тас који је одмјеравао, и чини ми се да ту прашину дуго нико неће обрисати. Пазариште празно, вратница отворена и нико у двориште не улази. Сломљени прозори, отворена врата, нема катанца, нема домаћина, јер нема шта да мјери. Нема стоке много. А умјесто откупа и дана за откуп, откупљују приватници, иду од куће до куће, па са домаћинима уговарају цијену онако како то њима одговара. А лако им је, јер нико из општине не откупљује нити се јавља да у том дану, назовимо га и сада пазарном, обиђе пазариште и окупи произовиђе и пружи им руку подршке. Да они своје производе и своју стоку тамо негдје далеко не воде – прича даље Лековић апелујући да ако заживи овај сточарски и пољопривредни крај, нека општина, мјесна заједница, као основна економска и друштвена институција, подигне глас, неко позове произвођача, нека му закаже дан када ће дотјерати стоку.
– Требало би објекат који сад пропада привести намјени. Пазариште треба оградити поново, направити вагу и избаждарити је и да она тачно одмјерава тежину стоке. Пут пролази и дошао је до Павиног Поља, ради се. Комуникација ће обезбиједити да људи могу несметано доћи и откупити, поспјешиће се пољопривредна производња. Да млади остају на селу. Они што су се затекли, они су се и зачаурили, не жене се и немају породицу. Они што су остали без посла, па њихови синови укидањем индустријских постројења неће из града. Требало би да се окрену селу, имају гдје да живе – поручује Лековић.
