Дводецениjско исељавање становништва из рожаjског села Балотиће, коjе jе своjевремено важило за jедну од наjнасељениjих мjесних заjедница, практично jе више него преполовило броj домаћинстава. Житељи истичу да се породице исељаваjу због недостатка путне и друге инфраструктуре, а на то утичу и тешки услови живота и суровост климе. Мјештанин Хилмо Даутовић (62) наглашава да становништво Балотића не живи већ преживљава.
– Наjвише имамо сниjега, муке, проблема, немаштине... Наша борба за преживаљавање jе константна. Децениjама се овдjе улагало практично на кашичицу и то само пред неке изборе. Од када jе Рахман Хусовић дошао на чело општине, нешто се промиjенило па су се улагања, нарочито у путну инфраструктуру поправила. Сада имамо солидне путеве, али све друго jе запостављено. Услед тих проблема становништво се децениjама исељава и тренутно је овдjе више празних кућа него оних у коjима неко живи, и то су углавном старачка домаћинства. Неки су све распродали и отишли да живе у Рожаjама и тамо преживаљаваjу од социjалних давања. Други су отишли у Подгорицу и на Приморjе, а омладина претежно одлази у иностранство. Они коjи jедном напусте оваj краj, не планирају да икад више врате на своjа огњишта. Jедан од разлога jе и удаљеност основне школе jер дjеца из Балотића наставу похађаjу у школи у Плунцима што jе додатни мотив да размишљамо о одласку из ових краjева – каже Даутовић у разговору за "Дан" и наглашава да jе приjе двиjе децениjе основна школа у Плунцима броjала преко 200 ђака, а данас jедва да их има стотину.
– Ми овдjе нијесмо научили на бољи живот jер и сада нам је исти као и нашим прецима. Живимо исто откад се родимо док не умремо. Предсjедник Хусовић све чини да нешто промиjени по питању услова за живот у овом селу, али његове су могућности мале да би могао да исправи оно што jе децениjама запостављано како у Балотићима, тако и у сусjедним Плунцима – наглашава Даутовић.
Житељи овог села истичу да су суочени са проблемом откупа млиjека услед чега стоку држе само за личне потребе. Због тога је сточни фонд знатно испод могућности коjе има ово село.
– Млиjеко се откупљуjе за свега 27 центи по литру па ако jош морамо да га носимо до Рожаjа како бисмо га предали тамошњоj мљекари, то утиче на трошкове превоза jер jе гориво прескупило, а ми смо доста удаљени од града. Само три-четири породице се истински баве сточарством. Неорганизовани откуп jе jош jедан од разлога да становништво одлази одавде jер не види перспективе. Запослених овдjе скоро да нема, осим jедног или два човjека, а док jе радио Горњи Ибар, сви коjи су били способни за рад, били су запослени – каже Даутовић, коjи са породицом живи од инвалиднине од свега 87 еура.
– Становништво живи од шуме коjу продаjу, а већином од прихода коjи стижу из иностранства од чланова породица. У немогућности да дођу до било каквих послова, родитељи шаљу дjецу у иностранство да би зарадили за живот. Децениjама чекамо на инвеститоре коjи би отворили овдjе нова радна мjеста, али су то само предизборна обећања од коjих ми немамо ништа – констатује Даутовић и наглашава да у селу немају ни продавница, па за основне потрепштине мораjу да путуjу од пет до 10 километара.
