Недостатак развојних пројекта, небрига државе о појединцу и игнорисање захтјева локалног становништва од стране надлежних институција пресудно су утицали да Коњухе, заједно са сусједним селима, постане један од најнеразвијених крајева у Црној Гори, заједничка је оцјена мјештана Поткомовља.
Они истичу да то посвједочавају и подаци који указују да на овом простору обитавају углавном старача домаћинства и да има много више затворених домова него оних у којима неко живи.
Истичу да је посебно забрињавајуће што основну школу у мјесном центру Брод, ком гравитира десетак села, похађа свега тридесетак ученика, с обзиром на то да се зна да је прије неколико деценија та установа бројала и до 400 ђака. Кажу да су то алармантни подаци, који, уз сазнање да је на том подручју у последње три године рођено само троје дјеце, указују да се у селима испод Комова живот полако гаси.
– Због природних потенцијала и умних глава које је дао овај крај Поткомовље би данас требало да представља једно богато подручје примамљиво за живот не само локалног становништва, него и људи са стране. Међутим, због недостатка одговарајуће развојне стратегије и незнатних инвестиционих улагања, ово подручје је постала зона из које се константно одлази у неке друге срећније крајеве, јер се овдје под оваквим условима не може организовати неки нормалан живот. Тако су остали углавном стари и нешто мало младих који не успијевају да пронађу одговарајуће запослење. То је права штета и један поразан исход свеукупне политике која је вођена према овим крајевима – нагласио је Ацо Бабовић.
Мјештани истичу да је погубно то што и поред бројних захтјева није пронађена могућност да се у овим крајевима инсталирају производни погони и тако упосли локално становништво.
– Овдје живе људи који се и по тридесет година налазе на бироу рада. Већини није дата могућност да било гдје раде и живе од свога рада. То указује да није ништа урађено да се, на бази ресурса које имамо, отворе производне линије гдје би локално становништво нашло своје ухљебљење. Такође, није нађен прави модел да се поспјеши развој сточарства и пољопривреде. Напротив, због изостанка сваке сигурности поводом откупа тржних вишкова некадашња јака газдинства су угашена. У таквим околностима није се чудити што овај крај одумире у сваком погледу – наводи Милета Ђерковић.
И Драгослав Бабовић се оправдано плаши да ће убрзо тишина загосподарити у коњушким селима, истичући да само корјените друштвене промјене могу иницирати неку развојну причу.
– Рођен сам овдје и завичају сам посветио читав свој живот, али ме из године у годину све више хвата и туга и мука гледајући како наша села полако нестају са мапе живих. Бојим се да је сваки покушај да се ово подручје спаси од даљег пропадања закаснио. Плашим се да ће ово постати ничија земља гдје ће господарити мук и тишина, иако ово подручје располаже изузетним природним потенцијалима. Само корјените промјене могу да донесу бољитак, а за тако нешто су, прије свега, потребни способни и поштени кадрови који ће знати да искористе предности којима располажемо – сматра Бабовић.
Један од неожењених Коњушана је и Раденко Јанковић, који истиче да дјевојке неће на село и да је у датим околностима у Поткомовљу врло тешко формирати породицу.
– Један сам од ријетких који је остао овдје да живи. Претурио сам 50 година и још увијек се нијесам оженио, јер ријетко која дјевојка хоће на село. Вјероватно због тога што се у Коњусима тешко живи, јер на ове просторе нико не окреће главу. Моћници су за себе уграбили богатство уништавајући све расположиве вриједности. Тако су и наша села доведена на руб пропасти. Једноставно води се таква политика да се ономе што има – да још више, док се ономе што нема – узима све, па чак и душа. Но, послије свега надам се да ће барем један мали зрак развојне свјетлости угледати наше крајеве – истиче Јанковић.
