<p>Један од ријетких млинова који још увијек меље кукуруз</p>

Један од ријетких млинова који још увијек меље кукуруз / -Д.Ј.

У Беранама некад било преко 100 млинова, сада ради свега неколико

Некада је кукурузни хљеб, звани кукуруза, једини користио за јело, а саде је практично постао посластица, а ако се овако настави, остаћемо и без те посластице јер сви бјеже од мотике као од ђавола – наглашава Милош Раковић

БЕРАНЕ – Да је на подручју Берана све мање ораница са засадима житарица потврђује и податак да је на простору читаве општине у функцији свега неколико воденица поточара. Та чињеница уједно указује да из године у годину опада интересовање за бављење традиционалним дјелатностима и да само ријетки саде кукуруз као некада најзаступљенију житарицу на овим просторима. У беранској општини је послије Другог свјетског рата радило, и то углавном пуним капацитетом, преко 100 млинова који су, користећи снагу воде, кукурузно зрно претварали у брашно. Некадашњи млинови преселили су се у прошлост и приче, а бивше оранице све више зарастају у коров.

– Од надлежних институција добили смо одређене подстицаје за ревитализацију сеоских млинова. Захваљујући томе, неколико воденица је обновљено, али ни изблиза не раде као некада. Само ријетки дођу и донесу жито да самељу јер се кукуруз сади само на неколико уситњених посједа. Зашто је то тако одговор треба тражити у чињеници да се народ масовно иселио са ових простора и да млади не желе да се баве овим пословима – каже предсједник Мјесне заједнице Лубнице Милош Раковић.

Села опустјела, њиве зарасле у коров

Добро се сјећам да је скоро на сваком јачем водотоку у нашој општини било по неколико воденица. Испред тих млинова мноштво људи је чекало да дођу на ред како би самљели жито. Било је то вријеме кад се није ишло у продавнице за по кило хљеба, него су се људи прехрањивали са својих имања. Данас од тих млинова нема ништа, а њиве зарастају у шибље. На подручју шекуларских села више нема ниједног млина, иако је накада овдје свако братство имало своју воденицу. То потврђује да друштво у цјелини, и поред бројних могућности које пружа савремено доба, није урадило ништа да сачува наша села од умирања – сматра мјештанин Шекулара Благоје Шарић.

Раковић истиче да је кукурузни хљеб некада био главна животна намирница на овим просторима, а сада се третира као посластица.

– На нашим трпезама некада се кукурузни хљеб, звани кукуруза, једини користио за јело. Људи су настојали да засаде што више кукуруза да би прехранили породице, с обзиром да се тешко долазило до пшеничног брашна. Богатство једног домаћина, између осталог, мјерило се и по површинама које засије кукурузом. Сада је све другачије. Та кукуруза је постала практично посластица које се спрема с времена на вријеме. Но, ако се овако настави, остаћемо и без те посластице јер сви бјеже од мотике као од ђавола – наглашава Раковић.
Узорни домаћин из села Дапсиће Радомир Цимбаљевић на свом имању саградио је објекат у којем је, користећи потенцијале Дапсићке ријеке, инсталирао постројење за мљевење жита и производњу струје.

– Узгајам житарице од којих се добија квалитетно еколошко брашно, које брзо продам широм Црне Горе. Међутим, ја сам један од ријетких који се бави овим послом и мислим да је велика штета што су млинови за брашно запостављени– истиче Цимбаљевић.