Чланови и чланице Удружења параплегичара Котора су због пандемије у три наврата продужавали пројекат "Укључивање ОСИ у друштвени живот заједнице" из 2019. године због чега нијесу имали право да с новим пројектом конкуришу код Општине Котор за додјелу средстава и сада се налазе у једном вакууму све до усвајања буџета крајем марта 2022. године.
-У безизлазној смо ситуацији, остајемо потпуно без средстава и зависимо само од неких донатора који нам издвајају по 100 или 200 еура, колико могу, а онда се доводи у питање и наша егзистенција, с обзиром на то да су се неке сродне организације већ угасиле. Нема конкурса, нема ни средстава у буџету. Имамо могућност да тражимо средства од УНДП, да аплицирамо код других међународних донатора, али све то захтијева стручни ангажман, писање пројекта, консултације, рачуноводствене послове. Срећом, имамо пријатеље који нам помажу, па можемо да приуштимо једно дружење као што је ово за 18. годишњицу удружења. Дружимо се, али да би се подигао стандард особа са инвалидитетом, потребна су средства да бисмо могли да планирамо пројекте, истиче Зоран Радимир, који је заједно са Луком Бркановићем, Војином Ковачевићем, Иваном Орландом, Миланом Ерцеговићем и његовим кћеркама 13. октобра 2003. године основао Удружење параплегичара Котора. Удружење броји око 40 чланова, који до данас немају социјални картон, али је са преко 15 пројеката током претходне деценије много допринијело побољшању положаја својих чланова.
-Немамо податке о томе колика су примања сваког појединца у удружењу, јер има људи са тешким инвалидитетом који имају добра примања, а има и оних са оскудним примањима. Социјалну карту би требало да направи Центар за социјални рад, годинама то обећавају, али ништа од тога, а то би нам много значило како бисмо помоћ усмјерили на праву адресу, каже Радимир и објашњава да су због пандемије привремено морали да суспендују програм "Укључивање ОСИ у друштвени живот заједнице", који је био у току. Чланови су опскрбљивани и хуманитарним прехрамбеним пакетима, велику подршку дају им активисти Црвеног крста, али је веома важан и социјални ефекат.
-Програм се односи на помоћ особама са најтежим инвалидитетом, у виду бриге коју би о њима водило лице, нешто као геронтодомаћица - да их одведе до љекара, донесе љекове, плати рачуне, набави храну. То је било врло добро прихваћено. Међутим, због пандемије ми смо то одрадили само дјелимично, не онако како смо замислили. Људи су због пандемије зазирали од контаката, све је остало под знаком питања. Овим програмом требало је да опслужимо десеторо полупокретних, лежећих људи, који су раније били обухваћени програмом "Физиотерапеут- услов за задовољење потреба ОСИ" из 2014. и 2016. године. Док тај пројекат нијесмо одрадили до краја, нијесмо имали права да конкуриишемо за нови, каже Радимир. Потребу за персоналним асистентом одавно је истакла Мима Ивановић из НВО "И МИ Боке", али та професија захтијева велика финансијска улагања, а ми смо сиромашна држава, казао је Радимир.
