У Улцињу је недавно почело уклањање остатака некадашег кина који је од почетка седамдесетих па све до краја деведесетих година, када је званично престао да постоjи, био за многе мјештане једино мјесто гдје су могли на прави начин уживати у филмским пројекцијама.
Задњи филмови у том обjекту емитовани су деведестих година прошлог виjека након чега је дуго времена омиљени кутак младих, али и старијих, препуштен зубу времена.
Готово двије деценије Улцињани су свједочили његовом пропадању, урушавању, а сви они са дужим памћењем са сјетом се присјећали његових почетака. За многе мјештане је то завршетак једног поглавља у културном животу града и тачка на вријеме којег се многи данас радо присјећају.
Било је то мјесто гдје су се први пут сусрели са разним жанровима, свјетским класицима кинематографије, али и као мјесто првих љубавних састанака. Прошло је много година али неки још живо памте звук пројектора, жагора уочи пројекције, аплауза и редова пред шалтером за куповину карата.
Скендо Аловић коjи jе као млад 1986. године почео своj радни виjек у кину учећи за кинооператреа, данас се са носталгијом присјећа почетка свог радног ангажмана.
– Прво сам наравно, како се то каже, циjепао карте на улазу и помагао шта jе коме требало, па потом од Бранка Мировића, најстаријег радника, учио кинооператерство. Имали смо два пута дневно представе, у 17 и 19 часова, а викендом су долазили ђаци, суботом у 10 часова. Скоро увијек је било пуно, до 250 људи сваки дан и све тако до почетка деветесетих када су почеле видео касете. Услиједио је рат на простору бивше СФРЈ, нестало је филмова, а тиме и посла. Филмове смо добијали из фимских кућа широм земље - присјећа се Аловић.
Филмске траке би стизале у најјужнију општину поштом, возом или аутобусима и то остварење би било по два дана на репертоару.
- Давали су се филмови свих жанрова, а Улцињани су највише вољели акционе, трилере и комедије. Ни карте нису биле скупе, можда око два еура данашњих, па су свима биле доступне. Долазиле су породице, парови, омладина понајвише - прича Аловић.
Љети се кино "селио" у башту на малој плажи, која је имала много више мјеста, гдје су у филмским представама уживали и туристи, на отовреном и уз шум таласа.
– Кино није радило од 1991. до 1993. године. Годину након тога радио је још једно кратко вријеме. Званично смо престали са радом 1997, године. Није се исплатило набављати филмове јер су били скупи и није се могла формирати исплатива цијена карте. Тако се угасило мјесто које је деценијама било практично једина разонода у граду. Ево, сада се планира нови објекат. Волио бих да опет као некада, дође вријеме гужви пред биоскопом - закључује Аловић.
Времена у којем је радио једини биоскоп у граду радо се сјећа и професор Исмет Караманага.
- Носталгичан сам и за овим кином који ће ускоро нестати, али посебно за оним коjе се налазило на Малоj плажи у тадашњем обjекту Центра за културу и Градске библиотеке. Била jе то наjљепша сала у Црноj Гори. Представе, музичари, филмски журнали, филмови. Било jе то сjаjно вриjеме. Због потреба туризма биоскоп се сели на мjесто на коjем се налазе његови остаци. Лиjепо jе било и ту, али никад као на старом мjесту. Улцињани су вољели филмове, воле их и данас, али технолошки напредак је учинио своје. Ишли смо сваки дан на проjекциjе. Посебно jер тада ниjе било много програма на телевизиjи, а и многи су тек касниjе приуштили прве ТВ апарате - присjећа се Караманага.
Jедан од стариjих Улцињана Џељал Хоџић памти да jе на мjесту биоскопа прво била електрична централа коjа jе напаjала таj дио града струjом.
– На тој локацији почетком седамдесетих направљен jе биоскоп који се звао "Црвена звиjезда". Сви старији Улцињани који памте тај период рећи ће вам да jе кино на Малоj плажи био наjљепши у Црноj Гори. Сматрам да многи суграђани никада нису прежалили његово затварање. Памтим и човјека који је био први кинооператер у Улцињу, али сам заборавио његово име. Од њега су касније занат учили Улцињани. Сјећам се и запослених од којих већина данас нису међу живима: директора Џемала Фицића, кинооператера Бранка Мировића, контролора Влада Драговића. благаjника Ибрахима Дервишија, Миља Ниманбеговића... - каже Хоџић уз опаску кроз сјетни осмјех: "Поред Влада Драговића нико није могао ући без карте, па да му је род најрођени!"
