На данашњи дан 1944. године десио је најстравичнији злочин и масакр над српским народом у Црној Гори у селу Велика, који ни дан данас званично није проглашем геноцидом. С обзиром на број убијен особа у односу на број становништва садржи и елементе етноцида, јер је у питању била намјера и покушај потпуног физичког истребљења једне племенске, односно етничке заједнице.
Мученичко селo испод Чакора сваке године на данашњи дан је сјећа својих жртава, а и селу готово да нема куће у којој је страдало макар двоје.
На најсвирепије могуће начине је за само два сата убијено преко немоћних и ненаоружаних цивича: 550 дјеце, жена и стараца. Клуб Велика, који окупља највеће историчаре, књижевнике и стручњаке, ради на тачном утврђивању жртава. Претпоставља се да је број много већи, јер се рачунају и жртве које су убијане у сусједном селу Горња Ржаница.
Књига Марка Кнежевића "Велика и Новшића" доноси велики број пажљиво скупљаних историјских података о овом злочину, а између осталог и бројна питања на која нема одговора. Стравични рат који је тих година колао у плавско-гусињском крају оставио је мјештане без одговора на бројна питања: зашто је ово село било препуштено на милост и немилост непријатељским снагама, а мјештани раније упозорени о злим намјерама Скендербер и Принц Еуген дивизије, потпомогнуте албанским снагама.
Одрасло мушко становништво било је спроведено у Пећ, под наредбама окупаторских снага. У селу су остала само дјеца, жене и старци, а нејач се лако нашла на мети непријатељских снага. Под изговором да војницима треба изнијети храну и послужити их јер су гладни, многи су повјеровали.
И даље је остало несхватљиво зашто је у том тренутко било мало збјегова и зашто мјештани нису тражили склониште. Кнежевић пише да је ту јако важан психолошки моменат успаниченог становништва који је на својој кожи осјетио муку око раније спаљених кућа, па су ризиковали и животе само да сачувају дом.
Уз поклич "Имате два сата да им радите шта 'оћете", ово су само неке од метода којима су сељани убијани и мучени:
- вађење дјетета из утробе мајке
- драње коже с лица
- бацање живих људи у ватру
- убијање новорођенчади
- клање дјеце на стаблима шљива
- урезивање крстова на грудима
- бацање дјеце у вис и мучко убијање бајонетима
- силовање дјевојака
- вјешања по дрвећу и мучко убијање дјеце и стараца
Потресне исповијести преживјелих мјештана
Под плаштом комунистичког режима и наводног братства и јединства, злочин је дуго прикриван. Злочинци ипак нијесу успјели да сакрију трагове својих крвавих пирова.
Масакр су преживјели малобројни, а међу њима и породица Александра Бошковића, ког је мајка Љубица прије масакра са сестрама повела у сусједно село Брезојевице, не вјерујући причи да ће војници прихватити гостопримство и само проћи кроз село. Љубица се вратила у кућу, али најмлађа ћерка није хтјела да остане без ње. Плач најмлађег дјетета разњежио је жену и вратила се са њом у Велику, не знајући да јој је то пут у сигурну смрт. Злочинци су их живе спалили у кући на самом улазу у село у засеоку Иванпоље. Њихове кости пронађене су касније у подруму, а Љубица је остала да се спомиње као дискретни херој, сачувавши сина јединца и цијелу породицу Бошковић.
Зорка Попадић преживјела је страдање у својој кући која се такође налазила у улазу у Велику. Ту су злочинци затекли четири породице са укупно 15 чланова, од којих је био само један мушкарац стогодишњи Вука, а остало су биле жене са ситном дјецом.
- Кућа је била сравњена са земљом. Око згаришта су била растурена и унакажена људска тијела. Груди су им унакрст биле расјечене, ноге су им биле изломљене у куршумима. Сви су били у локви крви искасапљени. Да лешеве не би развлачили пси набрала сам кукуруза, поређала их у јаз, покрила и набацила мало земље. Кад сам то завршила вратила сам се у збјег.
Клање дјеце и трудница, бацање беба у потоке
О клању дјеце и трудница остала су забиљежена бројна свједочанства, а Душанка Вучетић која је преживјела покољ сјећа се црног дана кад су јој братанца Томислава живог заклали на стаблу шљиве.
-Ухватили су га, оборили и почели живог да га деру. Ја сам тај тренутак искористила, побјегла у кукуруз и сакрила се. Чула сам Томов јаук "Убијте ме како се људи убијају, само ме немојте драти ка' јарца". Тому су одрали кожу с лица, а руку му сломили на три мјеста. Преминуо је у најтежим мукама, као и Мато Симоновић са свега четири године ком су посјекли обје ноге у кољенима , а затим објесили о шљивово стабло са главом надоље и звјерски убили.
Једногодишње дијете Пауновића, Милосава и Милорада зликовци су преврнули из колијевке и бацили у поток.
На обали Лима код Новшићког моста ових дана боравили су бројни умјетници који су организовали умјетничку колонију, сликајући по мотивима свједочанстава из књига.
Слике су потресне и немогуће је остати равнодушан, али, као што каже Владика Николај, Бог није створио људе за погибију него за спасење.
(У тексту су искориштени цитати из књиге Марка Кнежевића "Велика и Новшиће", фотографије преузете са портала Седмица фотографисао је њемачки војник Ернст Цвилинг)
