Православни свештеници обучени у своју дугу, црну одјећу, изјурили су из хеликоптера док им пропелери свуда разносе дугу сиједу косу и браду, пише Euronews.
Интервентна полиција брзо је раширила ћебе од црног кевлара (панцир ћебе) да их прикрије, док су други са аутоматским пушкама опколили простор око њих. Не, ово није сцена из филма Апокалипса данас. Прошлог викенда Црна Гора, познатија по прекрасној обали, упечатљивим планинским масивима – и која је годинама била домаћин чудним руским дисидентима – постала је епицентар нове балканске кризе. Догодило се то када је Српска православна црква (СПЦ) поставила новог вођу на церемонији у Црној Гори, наљутивши неке Црногорце који су на то гледали као на симбол утицаја свог већег сусјед, пише еуронеwс.
СПЦ је у октобру и новембру прошле године изгубила и свог патријарха, или поглавара цркве, и поглавара свог огранка у Црној Гори, митрополита. Обојица су обољели од КОВИД-19 и умрли су за мање од мјесец дана.
Која је историјска позадина приче данашњих барикада?
Србија и Црна Гора су сусједне земље које би аутсајдери сматрали културно и историјски сличнима. Ипак, међу словенским народима јужне Европе постоје разлике за које се етничке групе најчвршће држе и које граде основу за њихов национални идентитет-посебно у постсоцијалистичко доба. Црна Гора је имала заокружен пут ка независности који се јако разликује од пута већине балканских или чак европских земаља. Прво је постала независна књажевина 1852. године, што је уједно и први пут када је проглашено раздвајање црквене и државне власти.
Парламентарном уредбом 1918. године Црна Гора, која је проглашена краљевином 1910. године, приступила је Србији и касније постала дио Краљевине Југославије. Тадашњи црногорски краљ Никола И Петровић побјегао је у Марсеј 1916. године након капитулације земље и окупације Аустро-Угарске и успоставио владу у егзилу. Петровић и српска краљевска породица, Карађорђевићи, већ су се препирали око тога како треба дјелити власт прије него што је краљ Никола И напустио земљу. С њим у одсуству, а са српском војском која се још налазила у земљи на самом крају Првог свјетског рата, одбор који је именовала српска влада основао је ад хоц скупштину у Подгорици како би озваничио власт Карађорђевића над Црном Гором и њено уједињење са Србијом.
Наслов тадашњег Тхе Неw Yорк Тимес-а назвао је тај чин „Уништавање нације“. Преостале присталице краља Николе одбациле су унију, коју су сматрале већом анексијом, па су чак и подстакле Божиц́ни устанак 1919. године, док је Никола поднио захтјев на Париској мировној конференцији за обнову црногорске независности. На крају је одбијен.
Док су етнички идентитети у то вријеме имали потпуно другачије значење, један од разлога зашто је дио локалног становништва прихватио Карађорђевиће био је и тај што су и они имали црногорско насљеђе. Још тада су се водиле расправе између црногорског наспрам српског идентитета. Политичко уједињење отворило је пут поновном оснивању Српске православне цркве 1920. године указом југословенског краља Александра И Карађорђевића, са идејом да се све православне црквене покрајине и епархије уједине под једну власт.
А ранија аутохтона Црногорска православна црквом која је сада сведена на митрополију или огранак СПЦ, СПЦ је профитирала од уније, стекавши права на цјелокупну имовину за коју се сматра да припада Православној цркви. Кључна ствар коју треба запамтити је да ће овај тренутак у историји, када су цркве и њихова имовина у Црној Гори прешле у власништво Србије – а потом и власништво Српске православне цркве – бити моменат који им може доћи главе вијек касније.
Борба за душу земље
Ипак, због њихових сличности – укључујући и чињеницу да су етнички Црногорци и етнички Срби номинално источно православни вјерници – многи у Црној Гори сматрају да је Србија радије избрисала њихове разлике у своју корист, него што им је одобрила да сусједи имају право да одреде како да називају себе, свој језик и своју цркву. Због тога се стотине Црногораца окупило у суботу на Цетињу, постављајући барикаде са великим камењем и аутомобилским гумама, блокирајући пут с циљем да спријече интронизацију новог митрополита.
Цетиње, град основан у 15. вијеку, налази се у подножју планине Ловћен и био је сједиште краљевске породице. Цетиње је и мјесто оснивања прве штампарије у југоисточној Европи и Цетињског манастира и сматра се колијевком црногорске културе.
У недјељу ујутру, без најава одлагања инаугурације, протести су се погоршали. Полиција је покушала растјерати гомилу у више наврата пуцајући канистрима са сузавцем и гранатама на демонстранте окупљене на и око централног трга на Цетињу. С обзиром да је блокада града ушла у други дан, а путеви до града су били и даље затворени, митрополит је из Подгорице довезен хеликоптером. Јоаникије и патријарх Порфирије на брзину су спроведени у манастир, а након краће церемоније одлетјели су назад за Подгорицу, док је Цетиње још увијек било прекривено облаком сузавца. Пријављено је да је повријеђено 60 људи – 20 полицајаца и 40 грађана.
По свом одласку у Београд у недјељу, патријарх Порфирије је на Инстаграму објавио да напушта „ову благословену земљу и људе са помјешаним осећањима“.
-Захваљујем свима и жао ми је свих оних који су на неки начин повријеђени и молим за опроштај. Молим се Господу за ову земљу, ове људе и све људе, и молим их да се моле за мене јер су тако ближи Богу-закључио је он.
Црногорска коалициона влада подијељена је око тога како се носити са кризом. Док је премијер Здравко Кривокапић позвао на мир на друштвеним мрежама у јеку протеста, његова коалициона партнерска странка, УРА, затражила је да се церемонија одржи негдје друго. Потпредсједница УРА, Јована Маровић, рекла је за Еуронеwс да су поглавари цркве то одбацили.
-УРА је упутила неколико апела да се интронизација митрополита премјести на другу локацију због безбједносних ризика и повећаних тензија. Митрополија није хтјела да разматра ту опцију, упркос барикадама на путу и другим ризицима. Једина могућност која је преостала влади била је да гарантује безбједност грађана на Цетињу и покуша да дозволи да се догађај одигра без значајнијих инцидената,-објаснила је.
Међутим, то је значило да је влада морала да стане на једну страну, или на ниједну, – оба су била тешки избори, сматра Маровић.
"Један дио грађана и политичких партија очекивао је да ће влада изабрати између два загарантована права, између права на окупљање и права на вјерске слободе. Међутим, сва права су загарантована и једнака, па је влада покушала да обезбиједи оба.”
Демонстранти су били љути што је њихова влада обезбиједила хеликоптер за церемонију, док су други били узнемирени што је премијер Кривокапић учествовао на славском ручку са СПЦ одмах након догађаја на Цетињу. Ипак, други су сматрали да је требало дати оштрије реакције на блокаде путева.
-Одређене странке у владајућој коалицији оштро су реаговале на догађаје у недјељу, па се може очекивати да ће политички спаринг постати још интензивнији-рекла је.
УРА се позиционирала као једини прави грађански покрет у земљи. Она је млађи коалициони партнер у влади коју је формирала Кривокапићева коалиција “За будућност Црне Горе” популистичка партија која је побиједила дуго владајућу Демократску партију социјалиста (ДПС) на изборима одржаним прошле године.
Кривокапић, црногорски универзитетски професор, постао је познат током низа протеста који су се десили као реакција на Закон о слободи вјероисповјести који је усвојен крајем 2019. Закон је имао намјеру да ефективно поништи преузимање некадашње црногорске црквене имовине након 1918. године и врати га држави. Протесте су предводили високи чланови Српске православне цркве.
Првобитни закон који је предложила ДПС усвојен је крајем децембра 2019. – назван ‘ Закон о вјерским слободама ‘ – њиме су се обавезали да ће вратити сву имовину дату СПЦ након 1918. године, осим ако нису имали доказ о власништву прије те године.
Национални наспрам вјерског идентитета
Улога СПЦ никада није била само улога вјерске институције, објашњава Иван Виденовић, ванредни професор Универзитета у Београду. ” СПЦ са својом ‘ једном вјером, једним народом ‘ доктрином је била важан политички актер у свим фазама модерне историје Балкана на коју је имала било какав утицај “, каже Виденовић. Када је СПЦ у почетку преузела црквену имовину почетком 20. вијека и постала главни „кишобран“за све источне православне цркве у региону, учинила је то ради централизације православних вјерника у региону гдје католици и муслимани такође живе. Да ли сте могли бити Србин, а не Православац? Или православци а не Срби? У то вријеме, а посебно прије 20. вијека, да. Али како је црква постајала моћнија и формирала јаче везе са политичким пројектом српске националне државе, то је постало мање прихватљиво. „Ова доктрина не признаје постојање муслиманских Срба или католичких Срба, баш као што не признаје ни постојање православних Црногораца или православних Македонаца“, објаснио је Виденовић. Због тога неки Црногорци снажно мисле да имају своју аутокефалну или признату независну Цркву. Ако је једна страна прошлог вијека тврдила да ако сте дио Српске православне цркве да сте Србин, онда постоји потреба за Црногорском православном црквом.
-Ово оставља већинско црногорско становништво у грађанској држави попут Црне Горе или без своје цркве или у ситуацији да се поклони цркви која не признаје њихово етничко поријекло или језик. Порицање црногорског идентитета протеклих година често је било праћено испадима говора мржње великодостојника СПЦ према црногорској етничкој групи или влади Црне Горе- каже он.
Црна Гора: Посљедњи југословенски кризни простор
Црна Гора је поново постала посебна територија након Другог свјетског рата као једна од шест република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Како је пристајање према комунистичкој идеологији секуларизма слабило, а националистичке тенденције постајале све израженије, СПЦ је поново постала истакнута као кључни политички фактор. Слободан Милошевић, комунистички апаратчик који је касније постао главни заговорник српског национализма, схватио је да му је црква потребна као оруђе за окупљање етничких Срба око његове политичке мисије. Милошевићево подстицање ултранационалистичких српских осјећања још средином 1980-их сматра се једним од примарних покретача крвавог распада Југославије и ратова који су услиједили.
Након распада Југославије почетком деведесетих, Црна Гора је једина од шест република преостала у унији са Србијом. У тренутку када су линије сукоба биле између оних за које се сматрало да су католици, муслимани, православци или Албанци, два главна православна народа у Југославији – Срби и Црногорци – нису се отворено сукобили нити су се упустили у рат. У ствари, Црна Гора је заједно са Србијом учествовала у ратовима. Актуелни председник Црне Горе, Мило Ђукановић, био је један од најближих Милошевићевих савезника – барем у почетку. Ђукановић је био кључни политички актер у Црној Гори од касних 1980 -их када се уз Милошевићеву подршку истакао. Почевши од 1991. године, четири пута је био премијер земље, а други му је мандат предсједника.
Иако је у почетку био одан Милошевићевој политици, будући да је његова влада послала трупе у Хрватску и играла улогу у рату у Босни, Ђукановић је средином деведесетих година направио заокрет, отворено критикујући Милошевића и његов режим и коначно потпуно дистанцирајући себе и државу од Србије. Окосница Ђукановићеве политичке реторике и главни разлог његове необичне политичке дуговјечности – колико год био оспораван сталним оптужбама за значајну корупцију и учешће у организованом криминалу – везан је за његову промјену мишљења што га је учинило главним заговорником црногорског идентитета као засебног концепта. Приједлог његове странке да одузме имовину СПЦ -у био је дугорочан корак, међутим, Ђукановић је потцијенио моћ коју је СПЦ имала у Црној Гори. Ово је активно искоришћавала српска влада, која је према Виденовићу инструментализовала СПЦ да поврати дио изгубљеног утицаја од 2006.
-Влада у Београду је главни фактор одговоран за тренутну ситуацију, за изигравање угроженог колективног интереса Срба у земљи у којој се никоме никада нису ускратила људска права, за укључивање СПЦ у изборну трку [2020] и за утицај на именовање актуелне владе Црне Горе - тврди Виденовиц́.
"То је разлог због чега етнички Црногорци актуелну власт доживљавају као марионету Београда, док се читав процес клерикализације земље даље посматра као покушај одузимања њиховог националног идентитета, државне независности и међунационалног споразума.”
Али крива је и претходна владавина садашњег предсједника државе Мила Ђукановића и његовог ДПС -а.
-Ђукановићева одговорност лежи у чињеници да није успио да укључи више црногорске Србе који су више европски оријентисани у свој програм грађанског, вишенационалног друштва. Осјећали су се одбаченим због његовог пренаглашавања посебности црногорског идентитета све до повратка на архаичне подјеле из прошлости- закључује Виденовић.
Ђукановићеви противници су ово видјели као прилику да прикупе подршку и коначно га скину с трона. Помоћ СПЦ показала се кључном, каже Лјубомир Филиповић, активиста и извршни координатор Грађанске иницијативе 21. маја. Покрет је био један од учесника протеста протеклог викенда на Цетињу.
“СПЦ је искористила незадовољство због закона о црквеној својини за покретање кампање свештеничких протеста и скупова који су се поклопили са предизборном кампањом у земљи, ” рекао је, “а политички субјекти блиски овим протестима побиједили су на изборима у земљи.” Ново руководство не мора да значи и боље, сматра Филиповић.
-Корумпирана влада са мноштвом проблема замијењена је другом владом која се бавила историјским ревизионизмом и подржавала идеологије одговорне за националистичку еуфорију која је довела до сукоба деведесетих година- објашњава Филиповић.
“Министар у садашњој влади недавно је смијењен са функције због негирања геноцида у Сребреници. Желе задржати изглед прозападне наклоности јер знају да то неће угрозити њихову моћ. ”
-Они сада инсистирају на томе да за све проблеме у земљи окриве Демократску партију социјалиста, која је изгубила власт и кључне положаје у земљи, па желе да се на протесте на Цетињу гледа као на резултат ДПС -а ‘ који је бијесан због губитка моћи – што није тачно”, рекао је. Према Филиповићевим ријечима, протестни покрет је, у ствари, веома разнолик.
“Свођење на оно што људи називају црногорским национализмом једнако је неправедно као и свођење читавог покрета Еуромаидан у Украјини на фашисте. Постоји широк спектар који укључује, с лијева на десно, али наш циљ је поткопати клерикалне и српске политичке утицаје на црногорску политику- објашњава Филиповић.
Протести против интронизације на Цетињу одбацили су симболични чин потчињавања Црне Горе на Цетињу, а многи су изузетно љути, рекао је Филиповић. МПЦ, чија црквена независност или аутокефалија никада није формално призната, доживјела је препород раних деведесетих, а од стране владе постала је призната вјерска заједница 1999. године. Анкета црногорске невладине организације ЦЕДЕМ показала је да је око 10 процената вјерника православних хришћана Црне Горе види као своју цркву.
Има свог митрополита Михаила, који такође управља црквом на Цетињу. Али, МПЦ има мали, или никакав политички утицај, на оно што се дешава у Црној Гори – оштар контраст са лидерима СПЦ, који су веома присутни у јавности и често отворени у својим ултраконзервативним ставовима. Јоаникијев претходник, Амфилохије, славно је подржао ратног лидера босанских Срба Радована Караџића, признавши 2010. године да му је понудио мјесто да се сакрије, након што је Хашки трибунал подигао оптужницу против Караџића за ратне злочине у Босни непосредно након рата 1992-1995.
Нико не може бити сретан послије недјеље
Интронизација новог митрополита у недјељу сада је нарушила Јоаникијево наслеђе од самог почетка његовог поглаварства, каже Далиборка Уљаревић, извршна директорка Центра за грађанско образовање, црногорске невладине организације цивилног друштва. ” Умјесто да то буде достојанствен догађај, морали су их прокријумчарити у манастир окружени полицијом са аутоматским пушкама. Како неко ко је прави хришћанин може да живи са тежином таквог устоличења? ”
“СПЦ овдје није побједник, ” рекла је Уљаревић. ” Црква мора имати помирљив утицај на друштво, а не супротно. Да покушају да пронађу рјешења која су изван очекиваних оквира и да не распирују тензије. ”
-Мислим да је лицемерна изјава митрополита Јоаникија да ће радити на дијалогу и помирењу, с обзиром на то да је форсирањем овог догађаја изгубио легитимитет да расправља о овим темама-изјавила је она.
“Могао је освојити толико подршке и легитимитета да је сам одлучио да се повуче са церемоније и рекао да види да то антагонизира друштво.”
За црногорске грађане свих етничких група, други слој фрустрације долази из чињенице да је сложеност ситуације непозната и збуњујућа за многе изван земље, па је тешко разумјети чак и најближим сусједима Црне Горе.
-Црна Гора годинама није привлачила велику пажњу – није била регионални проблем- изјавила је Уљаревић.
“Протеклих година, питања која су раније била изузетно унутрашња и која су била сложена за рјешавање црногорског друштва сада су изнијета изван наших граница.” Што се тиче проналажења правог рјешења и поновног уједињења земље и њених грађана, ово није питање које се према мишљењу Уљаревић може ријешити преко ноћи – упркос изјави премијера Кривокапића на конференцији за новинаре у понедјељак, гдје је рекао да је земља сада слободна да пређе на рјешавање других питања, попут економских проблема.
-Ја бих дефинисала то што се дешава у Црној Гори као политичко питање које је спојено са вјерским и идентитетским питањем, које онда у први план ставља различите емоције и мобилише људе- рекла је.
"Црногорско друштво сада мора да се врати уназад и позабави се питањима која су остала на зачељу и да покуша постићи договор о томе какву државу желимо. “
