Прије 30 година, у ноћи са 7. на 8. децембар 1991. године, припадници резервне јединице МУП-а Хрватске, којом је командовао Томислав Мерчеп, убили су српску породицу Зец.
Загребачка породица Зец - отац Михајло, супруга Марија и њихова дванаестогодишња ћерка Александра - ликвидирана је ватреним оружјем.
Имућни загребачки месар Михајло Зец убијен је када је покушао да побјегне из своје куће на Трешњевци у коју су око 23 сата упале наоружане особе, а његову супругу и малољетну ћерку убице су одвеле до планинарског склоништа дома Адолфовац на Сљемену и тамо их погубили.
Након смакнућа, мртва тијела су прекрили смећем.
- Убили сте ми тату! Немојте ми убити и маму! - биле су последње ријечи 12-годишње Александре Зец.
Неколико дана после ликвидације, њихова тијела пронашао је Маријин брат Златко Месић, и сам припадник МУП-а Хрватске.
Александрина сестра Гордана и брат Душан успјели су да преживе, јер су се посакривали по кући и тако промакли убицама.
Признали убиства, па ослобођени
Недуго након што је полиција пронашла тијела, ухапшени су припадници Мерчепове групе - Муниб Суљић, Игор Микола, Синиша Римац, Небојша Ходак и Снежана Живановић - од којих су неки пред истражним судијом признали убиства, али је на суђењу утврђено како пред истражним судијом нису имали адвоката, а што су по закону за толико тешко дјело морали да имају, па су њихови ранији искази одбачени и они су ослобођени.
Правосуђе није процесуирало починиоце злочина, а исплата једнократне новчане помоћи Душану и Гордани Зец 30. априла 2004. остала је једини чин подршке преживјелима с хрватске стране.
Хрватска влада је, под притиском међународне заједнице, у априлу 2004. године, донијела одлуку да деци убијених Михајла и Марије Зец, Гордани и Душану, додијели износ од 200.000 еура, као помоћ за подмирење дотадашњих трошкова живота, јер су као малољетна дјеца остали без родитеља и без икаквих средстава за живот.
Александра, Марија и Михајло сахрањени су у Горњој Драготињи покрај Приједора, родног мјеста Михајла Зеца.
Жупанијски суд у Загребу је у мају 2016. године неправоснажно осудио Томислава Мерчепа, тадашњег комаданта резервне јединице МУП-а РХ стациониране у Пакрачкој Пољани и на загребачком велесајму и саветника у истом министарству, на пет година и шест мјесеци затвора, због тога што "није спријечио себи подређене да врше незаконита хапшења, злостављања и убијања 31 цивила доведених из Загреба, Kутине, Рибњака, Јање Липе, Бујавице, Међурића, Збјеговаче и Пакрачке Пољане, од којих је 23 усмрћено", док је из чињеничног описа пресуде изостављено 20 жртава за које се није могло утврдити ко их је хапсио и ликвидирао.
Међу убијенима су наведена и имена Михајла, Гордане и Александре Зец.
Пресудом из фебруара 2017. године Врховни суд је преиначио првостепену пресуду тако што му је повећао казну на седам година затвора, коју, умјесто у затворској ћелији, повремено "издржава" у елитној бањи Kрапинске топлице.
Три деценије касније, у медијима се провлачи прича да ће Александра Зец сада добити улицу у Загребу. Да парадокс буде већи, трг и споменик у Загребу добиће Фрањо Туђман под чијим се мандатом овај злочин и десио.
