Алла Волошинович и њен муж Вадим Смирнов вјерују да им је, усред бруталне руске окупације њиховог града, погрешно постављени телефонски стуб спасио живот, пише Al Јazeera Balkans.
Средином 2021, телефонски стуб неспретно је постављен на ободу Хостомела, града удаљеног 20-ак километара сјеверозападно од Кијева, чиме је дјеломично блокирано скретање удесно на уски земљани пут.
Алла и Вадим, који су обоје љекари, у више наврата су тражили од локалног вијећа да премјести стуб који је представљао препреку на путу до њихове куће и због којег је возач морао накратко сићи са цесте. Али њихове комшије, којима је годио смањен обим саобраћаја, у више наврата су блокирале њихове захтјеве.
Ова провинцијска расправа резултирала је вишемјесечним размирицама између становника ове енклаве у којој живи средња класа.
Онда су 24. фебруара ујутро, руске паравојне снаге слетјеле на аеродром Антонов, смјештен у близини породичног дома, када је Русија покренула пуну инвазију на Украјину. Педесетпетогодишњу Аллу, докторицу са уредном, кратком косом и пријатељским држањем, пробудио је ранојутарњи телефонски позив од кћерке која је била у оближњем граду Бучи.
-Мама, почео је рат- казала јој је кћерка. Алла је пробудила мужа и рекла му како је вријеме да бјеже.
Стиже конвој
Овај пар је из луганске регије и био је присиљен да напусти дом прије осам година с двоје дјеце, Илијом и Анастасијом Смирнов, који су тада имали шест и 18 година, након што су сепаратисти које подржава Русија окупирали тај предио.
Експлозије на аеродрому Антонов у Хостомелу забиљежене су на сигурносној камери ове породице када је Русија извршила инвазију на Украјину
Вадим, стрпљив и прагматичан 56-годишњак, одлучио је да не дозволи да га још једном натјерају да напусти дом и убиједио је супругу да „овај пут сачекају“. Процијенио је да ће модерни рат ових размјера бити завршен за мање од седмицу. Алла је почела штрикирати сваки дан маркером на зиду у дневној соби.
Три дана касније, 64 километра дуг руски војни конвој стигао је у град као дио планираног напада на Кијев.
Алла се присјећа како је гледала тенкове са сада неславним руским војним симболом „З“ док су тутњали кроз тај предио. Руски војници су брзо поставили пунктове око Хостомела, гађајући људе из свог оружја и пљачкајући им домове. Постављали су базе у луксузним вилама, обиљеживши их словом „В“, још једним руским војним симболом, на капијама како би руски тенкови знали да не отварају ватру.
Алла је истог дана двогледом са великих прозора породичне дневне собе посматрала како ред руских тенкова мили цестом према њиховој кући, а онда се нагло зауставио код погрешно позиционираног телефонског стуба. Тенкисти су изгледа претпоставили да су дошли до слијепе улице и окренули су се.
Овај брачни пар је преживио потенцијално фатални сусрет са руским војницима који би, како кажу, „пуцали на све што виде“ укључујући, како су касније сазнали, знатан број њихових комшија који су покушали побјећи кроз оближњу шуму. Најмање један којег су познавали је убијен. Али, сада су остали потпуно изоловани и без излаза.
Наставили су да прате двогледом долазак и одлазак опреме током раних фаза окупације. Једном су позвали локалну јединицу украјинских територијалних одбрамбених снага да их обавијесте о својим опсервацијама, али чувши необичне звуке у позадини, уплашили су се да окупаторске снаге пресрећу њихове позиве.
Бијег из куће
Док су гранате потресале зидове породичне куће, Илија, њихов марљиви и стидљиви 14-годишњи син, сакривао се под столом у својој соби са слушалицама на ушима. Он би се накратко искључивао из рата у стварном свијету и играо Цалл оф Дутy, видеоигрицу с ратном тематиком онлине с пријатељима, од којих су неки побјегли у Пољску.
"Рат је много страшнији у стварном животу него у игрици“, казао је, додавши да је стално страховао током првих неколико дана, „али се временом навикао“.
Ова породица је била у контакту с кћерком, програмерком, која живи у Бучи, неколико километара јужно од Хостомела, у којој ће се десити нека од најгорих звјерстава у овом рату до сада. Успјела је да побјегне 24. фебруара у релативну сигурност регије Ивано-Франкивск на југозападу државе.
Онда су, седмог дана окупације, Руси уништили локални комуникацијски торањ и ова породица је изгубила сваки контакт са спољним свијетом.
Вадим, вјешт мајстор, поставио је неколико соларних панела на крову куће. Панели су осигуравали довољно енергије за гријање током хладних ноћи, али овој породици је убрзо понестало воде и хране. Ујутро 11. марта, одлучили су да бјеже и запутили су се на запад.
Набрзину су сав новац који су имали стрпали у врећу и спаковали два канистера горива у гепек, а потом су изашли из свог зидовима ограђеног прилаза и поред погрешно постављеног телефонског стуба, страхујући шта ће затећи на првом пункту.
Вадим, који је возио, био је присиљен да се провлачи између изрешетаних и изгорених аутомобила, власништво људи који су покушали да побјегну. Неке су породице написале на руском "дјеца“ на својим аутима, у нади да ће им се војници смиловати. Прошли су поред напуштених домова, од којих су неке заузели руски војници.
Руски пункт
Након неколико минута, наишли су на руски пункт. Пришао им је војник од 20-ак година шкиљећи због сунца. Алла се сјећа да је заударао на алкохол и имао малу модрицу испод једног ока, али није показивао „знаке агресије“. Питао их је гдје иду, а потом је полузаинтересовано претражио ауто и пустио их да прођу.
Док је Вадим возио даље, Аллу је обузела тјескоба. Знала је да је понашање војника који су окупирали овај крај непредвидиво и није била увјерена да их је пустио да оду. Знала је да ће војник, ако буде пуцао на ауто, вјероватно погодити канистере с горивом. Иако су били преплашени, дали су све од себе да изгледају мирно пред сином. Гледали су у ретровизору док је силуета војника блиједила у даљини.
Током седмице након инвазије, међу мјештанима су кружиле гласине да Руси користе застарјеле совјетске мапе предјела који окружују Кијев, што им отежава сналажење на новијим цестама и путевима.
Вадим је стога заобилазио утврђене главне путеве, користећи низ бициклистичких и шумских стаза. На крају су се морали вратити на регуларни сеоски пут, уклијештен између потеза шуме начичкане руским војницима и украјинске дефанзивне линије која редовно гађа руске позиције. У језивој тишини су се возили излоканим путем очекујући кишу метака да погоди аутомобил у било којем тренутку. Али ова кратка вожња била је једнолична и након што су прошли село Ворзел, срели су колону возила са импровизованим бијелим заставама у облику бијелих пешкира и чаршафа, дио тзв. зеленог коридора за људе који иду на запад државе.
Вадим се присјећа да је видио изрешетане и дјеломично уништене ауте у колони, али он и његова породица су имали среће и успјели су изаћи из окупиране територије неоштећени.
Алла описује како је бризнула у плач у тренутку када је видјела први украјински пункт.
"Била сам тако срећна што видим наше људе, али ми је истовремено било жао војника. Ми смо успјели да изађемо , али они су морали да остану и боре се“, казала је она.
Рано наредног дана, ова породица стигла је у регију Ивано-Франкивск, гдје је њихова ћерка побјегла с момком.
Повратак породице
Након више од двије седмице проведене на западу државе, ова породица се могла вратити кући након што су се руске чете повукле из овог краја 28. марта. Већ су поправили већину прозора оштећених од граната, али свјетлосни зраци и даље пролазе кроз разне рупе од метака раштркане по зидовима.
Анастасиа је дошла из стана у Бучи, гдје се у међувремену вратила, да помогне мајци у припреми кафе и колача.
Благим гласом је почела описивати како јој је било видјети породицу након што није била у контакту с њима седам дана, али убрзо је окренула главу, јер су јој се у очима скупиле сузе. Подигла је малу, породичну, смеђу мачку, која је била обучена у плетени џемпер, и њежно ју је пољубила.
Алла је наставила разговор, објашњавајући да је овој породици било изнимно тешко прилагодити се на живот док су били на западу.
"Мучиле су ме анксиозне мисли; било нам је чудно што не чујемо експлозије или артиљерију. Плакала сам три дана након што смо тамо стигли“, прича она.
Вадим је извадио телефон, гледајући га кроз танке наочаре. Показао нам је снимак тешко наоружаних руских војника који стоје на њиховој тераси.
"Отишли смо 11. марта, а руски војници су дошли у нашу кућу 12-ог, али све вријеме су камере снимале“, објаснио је.
Повезао је надзорни систем у кући са телефоном прије одласка. Тако је овај пар из регије Ивано-Франкивск посматрао како им војници претресају дом, краду алкохолна пића и електронске уређаје, као и дрон, између осталог.
Алла је била "ужаснута“ гледајући странце који претурају по њеним личним стварима. Вадим се иронично насмијешио док се присјећао једног смијешног тренутка када је војник изгубио равнотежу и пао покушавајући користити њихов Сегwаy (електрично превозно средство на два точка).
Алла је прије инвазије ријетко конзумирала алкохол. Но, док је боравила на западу, каже да је почела да пије како би отупила трауму коју је искусила.
"Почела сам с вином, али сам брзо прешла на вотку јер је била јача, но сада ни она нема ефекта“, признала је.
Живот се наставља
Када се ова породица вратила кући, иако им је кућа била пуна смећа, њихов електрични аутомобил остао је нетакнут, па је ова породица била обновила залихе и купила материјале за поправке, иако влада несташица горива.
Овај предио и даље је пун уништених и напуштених домова, али полако се живот почео враћати у нови облик нормалног. Бициклисти су се возили по бројним бициклистичким тракама у граду, а и неки локални власници радњи су почели поново с радом, укључујући и популарни кафић.
Ова породица покушава наставити са животом. Аллу и даље мучи анксиозност. Кад год види војно возило или чује сирену, то је подсјети да је у држави још рат.
-Сваки пут када упалим ТВ, видим рат и почињем да плачем- признаје.
Град Хостомел је претрпио велику штету у вишеседмичној окупацији и многе су зграде потпуно уништене. Кревети још увијек несигурно висе из полууништених домова, разбијено стакло је на сваком тротоару, а уништени аутомобили закрчили су путеве.
Још се не зна колико је од готово 17.000 становника Хостомела погинуло током 35 дана дуге окупације.
У иницијалним извјештајима украјинског омбудсмана за људска права тврде да је нестало 400 људи. Седмог марта су руски војници насмрт устријелили градоначелника док је достављао помоћ и храну по граду.
Због свог искуства Алла "дубоко мрзи Русе“. Признала је да иако је била присиљена да побјегне из свог претходног дома у Луганску након што су сепаратисти које подржава Русија окупирали њену земљу.
Није ни помислила да би руски војници могли извршити звјерства за која су оптужени од 24. фебруара.
-На почетку сам мислила да је овај рат неки вид неспоразума-казала је.
Но, у кијевској регији је откривено више од 10 масовних гробница, а украјинске власти тврде да су руске чете отеле и мучиле ненаоружане цивиле.
У гласу јој се осјећала горчина, док је говорила: „Сада осјећам да бих могла убити било којег Руса да имам пиштољ“.
Алла и Вадим су почистили неред у својој кући и поправили су већину оштећеног намјештаја. Уклонили су готово све гелере из баште. Вадим је чак лоцирао неколико мина у околици и благо је изнервиран што још нису уклоњене.
Обраћа пажњу на детаље, али спреман је опростити један пропуст – погрешно постављени телефонски стуб.
-Спасио нам је живот- закључио је.
