Послије наглог заоштравања ситуације у Украјини регион мора да се опредијели, желио он то или не желио. Значи, свака држава појединачно, каже у разговору за Danas Генадиј Сисојев, руски новинар и одличан познавалац прилика на Балкану.
Што се тиче Црне Горе, додаје, она се макар у устима свог предсједника Мила Ђукановића опредијелила. “Он је одмах јутрос осудио војну операцију и упад руских трупа и у потпуности подржао Украјину”. Кључна реакција која се сада очекује јесте реакција Србије и Босне. Посебно Србије, истиче Сисојев.
-Мислим да ће предсједник Србије сада бити на великим мукама, он мора да се опредијели јер више не може да користи некакаве округле реченице јер оне неће задовољити ни Запад ни Русију. Ако не осуди потезе Русије онда ризикује да поквари скроз односе са Европском унијом, ако на неки начин дјелимично осуди чак и да не подржи потезе Русије он ће имати проблеме са Руском Федерацијом, која сматра Србију и предсједника Вучића као свог стратешког партнера-у региону ће, наглашава, највише на мукама бити Србија. Зато што сада мора да се опредијели.
Демократски фронт у Црној Гори је кренуо у блокаде саобраћајница. Шта се може очекивати?
Црна Гора је прошла фазу опредјељивања између Истока и Запада 2015/2016. кад се учлањивала у НАТО. Ипак, политичка снага у ЦГ као што је Демократски фронт, који се сматра просрпском и проруском структуром, мораће да се опредијели.
Њихова одлука да започну једночасовне блокаде у десетак градова и магистрала у Црној Гори фактички се подударила са почетком операције Русије. Од њих такође Руси очекују да подрже њихову војну операцију у Украјини.
Ако они подрже ту операцију онда ће ЕУ и САД само добити још једну јаку чврсту потврду ономе што је говорио амерички изасланик Габријел Ескобар – да они нису партнери за Запад. Ако буду ћутали и не подрже макар дјелимично руску операцију онда ће дефинитивно поквартити своје односе са Русијом.
Шта је са Босном И Херцеговином?
БиХ као и Србија ће такође бити на мукама. Не због изјашњавања које је тамо мање више јасно него што ће то још више продубити јаз између политичких снага у БиХ. Дио Предсједништва БиХ осуђује руску инвазију и стаће чврсто уз тај став. Питање је какву ће позицију заузети Додик. Он ће бити на истим мукама као и Вучић, можда на мањим пошто његова улога није толико велика и ризик по њега је много мањи него по Вучића. Он је ионако на црној листи ЕУ и САД и његов ризик је много мањи.
Најављено је да НАТО шаље додатне трупе у БиХ.
Што се тиче евентуалног појачања присуства снага НАТО у БиХ то не може некако битније да утиче на ситуацију тамо, то је отприлике слично као што НАТО шаље пар стотина или хиљада војника рецимо у земље Балтика, Пољску. Дакле, то је отприлике више симболичан гест него гест који може реално да промијени неку војно-политичку ситуацију у тим земљама.
Путинов безбедњак Николај Патрушев у понедјељак би требало да стигне у Београд. Шта можемо очекивати?
Ако се реализује та посјета, а мислим да хоће, та посјета сада Вучићу итекако не одговара јер он ће му очигледно поставити директно питање: да ли подржавате нас, нашу стратегију или не. И онда ће му то још више, оно што смо говорили на почетку, појачати муке на којима се нашао Александар Вучић.
Ако не подржи Русију изгубиће све бенефите и повољан гас и све друго што је имао у односу са Русима и фактички ће Вучић изгубити што се каже руску столицу на којој итекако комотно сједи. Ако на неки начин подржи Русе онда дефинитивно губи европску столицу. Све у свему, као резултат ове кризе, и то јако брзо промијениће ситуацију за њега – неће моћи да седи на двије столице мораће да изабере једну.
Лавров је неки дан изјавио: Право на суверенитет треба поштовати само у односу на државе које представљају читав народ који живи на њиховој територији. Како то тумачити?
Ја сам то читао он је рекао суверенитет треба да буде поштован само за земље које представљају интересе целог свог народа. На неки начин елаборирање тезе коју је изнио Путин у свом говору у понедјељак, када је признао двије републике Доњецк и Лугањск. Он је тада фактички рекао да Украјина прво створена одлуком Лењина а задњих седам година после 2014. је полуколонија, протекторат САД.
А Лавров елабориора ту тезу. Тај став шефа руске дипломатије је у најмању руку споран и реално је мач са двије оштрице. Јер то може да има опасне рефлексије на било који регион.
Када је у питању Балкан, ако се држимо тог става – суверенитет мора да буде признат само држави која изражава интересе цијелог становништва – па Босна не спада у то, макар дио Босне оспорава и централне организације власти, оспорава ту државу. Значи шта, по тој логици Босна нема свој суверенитет.
Идемо даље. По тој логици шефа руске дипломатије – погледајте Косово је према Уставу Србије саставни дио Србије. Али, Косово сигурно, оспорава било коју власт и ингеренције од стране Београда. Значи, онда , ако узмемо те двије тачке суверенитет Србији не треба признавати?!
И идемо даље, било гдје и у самој Русији, у Кини мислим и Тајван и Хонгконг без обзира што су сад званично дио теритотрије Кине не признају у пуној мјери тај суверенитет. Значи шта, и Кина нема тај суверенитет? Зато сам рекао да је то у најмању руку споран став Лаврова а реално може бити и опасан.
Путин је позвао међународну заједницу да призна Крим. Да ли у том случају Путин треба да призна Косово?
Када је у питању та теза и поређење Крима и Косова оно на чему инсистира Русија итекако неодговара Србији. Када је Путин позвао међународну заједницу да призна да Крим припада Русији он је рекао да на референдуму више од 90 одсто гласало за то.
Па и на Косову је било мислим два или три референдума у протеклих 15.ак година и увијек је било исто 90 одсто. Онда значи инсистирање од стране Русије на тој тези апсолутно подрива позицију Београда или у контрадикторности је са позицијом Београда.
Хоће ли санкције обуздати режим у Москви?
Суштина је да ће додатне санкције које су најавили као санкције без преседана сигурно бити вишеструко жешће него што су биле 2014./2015. и почетка кризе у Украјини. Не мислим, такође, да ће бити класично заузимање Кијева као што смо видјели 2008. када су руске трупе биле 25 метара од Тбилисија али су одустале рецимо од заузимања главног града Грузије.
Они су још тада признали Абхазију и Јужну Осетију и добили су тамо руске војне базе. Значи, када буде неки од стратешких циљева постигнут, а има доста захтјева осим демилитаризације што је изиео Путин и одустајања Украјине од чланства у НАТО, Русија ће очитио вршити притисак док не буде осјетила да је Кијев спреман да реализује те захтјеве.
Да ли су претензије Украјине ка чланству у НАТО истински разлог за Путинову инвазију?
Разлога има увек виших али ово је кључни разлог – Русија хоће по сваку цијену да спријечи будући улазак Украјине у НАТО. И то је у центру све стратегије Русије у задњих неколико мјесеци. Тако да прво је покушала да преко Минских споразума Донбас добије статус Републике Српске да поједноставимо.
Кад није успјела у томе онда је она признала двије републике – Доњецк и Лугањск. И ево сљедећи корак чему свједочимо то је фактички војно инсталирање Русије макар на исток Украјине.
Да ли је ово почетак политичког краја Путина?
Све су то спекулације зато што реалне опозиције у Русији нема. Дио опозиције фактички или сарађује са властима или је опозиција фактички угашена. И други фактор који говори да то није реално јесте тај што је већина медија под контролом власти. Тако да се неке тензије не могу очекивати реално.
