Гусле и гусларска пjесма представљаjу суштаствени облик српског националног бића и народне традициjе. Оне су наш наjзначаjниjи али и jош живи инструмент, коjи jе вjековима оживљавао нашу историjу и национални дух, али и коjе данас играjу исту улогу у нашоj култури, речено jе на Академскоj трибини, чиjи jе гост био музиколог из Новог Сада Деjан Томић.
Представљајући госта подгоричкој публици, уредник Академске трибине Будимир Дубак је казао да је Томић врсни публициста и истраживач српске музичке баштине. Посебно је драгоцјен његов допринос у сагледавању значаја и улоге инструмената у нашој духовној култури и историји што је презентовао у низу зборника закључно са монографијама "Апетоезе српским гуслама I", коју је објавила Књижевна задруга Српског националног вијећа 2016.
– Без потпуног сагледавања значаја гусала за српски народ не може да се разумије ни сама суштина наше културе. То је основна идеја Дејана Томића, коју он дословно реализује у својим књигама. Гуслама су посвећени и многи тесктови, поезија, проза, драмска литература наших и страних писаца, музиколога и аутора, као и дјела бројних сликара и вајара. Све то сачињава велики мозаик на којем наш култни инструмент заузима централну позицију – нагласио је Дубак.
Иако већ деценијама изучава и сакупља нашу традицију, гуслама се у потпуности посветио, казао је Томић, оног тренутка када је Србија уврстила званично овај традиционални народни инструмент у своју културну баштину. Како је забиљежио Томић, гусле се помињу у дјелима 140 српских књижевника, од Петра II Петровића Његоша, Ива Андрића до Исидоре Секулић, од Светог Николаја Охридског и Жичког до Вељка Петровића.
– На стихове "Гусле моје, моје туговање, кад ћеш мени бити радовање" својеврсни одговор дао је један од првих школованих српских правника Глигорије Трлајић из Мола, који је казао да ће "Срби предати гусле музеју онда кад престане робовање" – подсјетио је Томић. Током истраживачког рада схватио је да су гусле за Србе подједнако значајне на њиховом цијелом етничком простору.
Томић је поновио ријечи само једног од великих књижевника наше литературе, Сомборца Вељка Петровића који је посветио гуслама простор у свом епосу "Гислар код Милтона" "гусле наше нијесу свирала за попјевку или поскочицу, ни момачку нити дјевојачку, кад врцају сузе миловања, немуште су гусле без ријечи..."
Трибину посвећену гуслама уљепшао је млади гуслар Максим Војводић.
С.Ћ.
