Позоришна, филмска и телевизијска глумица Олга Одановић недавно је гостовала у Подгорици, у ЦНП-у, са представом "Царство мрака". Топао пријем публике вратио је у стара времена када су позоришта често била на турнејама и када су театри размјењивали представе и глумце.

У ексклузивном интервјуу за "Дан" Олга Одановић је открила да је баш долазак у Црну Гору било прво гостовање послије дужег времена, а да одавно није осјетила дивну, позитивну реакцију публике и подршку коју је ансамбл представе добио од публике у Подгорици.

– Било је предивно и вратило ме је у она времена када смо се дружили. Било ми је те вечери топло око срца – открива Одановић.

Рођена је у Словенији, у Цељу, одакле јој је мајка. Због очевог посла, који је био рударски инжињер породица ће се 1961. године преселити у Алексинац. И она и брат Ненад још кao дјеца заинтересовали су се за глуму, иако се нико у њиховој породици није бавио глумом нити умјетношћу.

– Вољела сам да имитирам људе. Имала сам мало израженију моћ запажања, уочавала сам неке особине код људи које бих онда имитирала, што ме је забављало. Потреба да се бавим глумом ствaрно је код мене била јако изражена још у првим разредима основне школе – присјећа се наша уважена драмска умјетница.

Ипак, није одмах по средњој школи уписала глуму. Неописиви страх који је осјећала кад је видјела зграду Академије блокирао је и сматрала је да нема шансе да буде примљена. Уписала је Филозофски факултет, завршила три године на Одсјеку за андрагогију, али љубав према глуми на крају је побиједила. У сталном ангажману Позоришта "Бошко Буха" провела је 18 година, а од 2006. године је првакиња драме Народног позоришта у Београду.

• Веома је тешко побројати улоге које сте остварили до сада. Тумачили сте главне роле, а некада споредне. Опробали сте се у свим жанровима, играли и на сцени и пред камерама. Нема пуно драмских умјетника који се могу похвалити великим бројем разноврсних улога?

– То је неизмјерна љубав према глуми, односно потреба да нешто кажете са сцене, из серија, филмова. Никада нисам бирала улоге, као што највећи број глумаца и нема прилику да бира. Редитељи су ме звали за оно за шта сам им била потребна. Нисам гледала да ли је то главна или споредна улога. Кад прочитам сценарио или текст, видим да у њему постоји задатак за мене, онда прихватим улогу. То да ли је улога велика или мала за мене не постоји, као и за већину мојих колега. Искрено, волим мале улоге, оне јесу захтјевније, али омогућавају да на малом простору, ако је то прави глумачки задатак, одиграте лик онако како треба. Кад имате само неколико минута на сцени, морате за кратко вријеме да покажете све што би показали и да имате на располагању два сата. Имала сам срећу, а у глуми морате имати и среће, да вас редитељ примијети, да вас се сјети кад нешто да ради... Глума је велики и посвећен рад. Имала сам среће. На примјер, Јагош Марковић ме је гледао још на другој или трећој години академије. То је било вријеме кад су редитељи долазили да гледају испите. Било је то фантастично. Сада је то другачије, нема тога више.

• Дијапазон улога је заиста велики.

– У процентима више сам играла комедије, што ми је доносило весеље. Али, комедију је јако тешко направити. То је ужасно тежак жанр. Да неког насмијете, то је јако тешка работа, и молите бога да вам то успије. Жељна сам драмских улога, мислим да бих се мало одморила од комедија. Генерално, ако хоћете да се бавите глумом на начин како треба, онда морате да дате цијелог себе. Ја не умијем другачије. Без обзира на године искуства увијек крећем испочетка и трудим се да пређашње улоге некако заборавим. Глума је посао који вас јако радује, и лијечи, и разболијева, како је једном приликом рекла Јелена Ђокић. Глума је мени огромна потреба, без тога не бих била ја. Не бих могла да замислим живот без глуме. И сада, у овим годинама, она ме веома весели. Док постоје та огромна љубав и радост и то да се играм са својим колегама - нећу одустати.

• Ипак, ускоро идете у пензију.

– Ове године бих могла да се пензионишем. Зашто да не, да уступим мјесто неком млађем глумцу, то је фер и у реду. Наставићу да се бавим глумом и даље. Глумци никад не иду у пензију. На папиру да, али у суштини не.

• Публика Вас највише повезује са комедијама и улогама на телевизији.

– Моју прву телевизијску улогу имала сам на другој години академије, па сам добила улогу у "Бољем животу". Онда је дошла Златана у серији "Село гори, а баба се чешља", па "Војна академија" гдје сам на кастингу добила улогу Ромкиње Милијарде. Епизода, али је публика завољела. Телевизија је једно чудо, гледа вас два милиона само једне вечери. Наша позоришта јесу пуна и то ме радује, али то је мали број људи. У позоришту можете одгледати Шекспира, Молијера, Нушића, Стерију, савремене писце, али серије као што је "Радио Милева", коју су људи јако завољели, увијек ће се радо гледати, као и оне снимљене прије 20, 30, 40 и више година, а које и сад гледамо и које су ушле у телевизијски архив. То важи за сваку добру серију. Надам се да ће тако бити и са "Радио Милевом", "Војном академијом".

• Да ли Вас плаши да ће публика само по тим улогама да вас памти?

– Често се дешава да ми прилазе на улици и кажу ми да су ме гледали у "Царству мрака", "Белој кафи" и пуно ми је срце што ме повезују са тим представама. Али, чињеница је да испред телевизора сједи два милиона, а некад и више. То је немогуће постићи у позоришту. То ће увијек тако бити.

Са наградом "Жанка Стокић"

-фото: www.narodnopozoriste.rs

• Колико Вам значе награде? Добили сте их поприличан број.

– Радите свој посао најбоље што можете, а награда је посљедица онога што сте радили. Лијепо је кад неки људи препознају да то што радите заслужује неку врсту пажње.

Никад не могу заборавити тренутке кад сам добила награде које носе име по Жанки Стокић, Љубинки Бобић, Раши Плаовићу, то су све били великани нашег позоришта. Кад добијем такву награду осјећам се помало уплашно, са неким страхом примам то признање, јер то је огромна одговорност. Те награде морате да оправдате, да оправдате име Жанке Стокић, Љубинке Бобић, Плаовића, Мише Жутића, Нушића... То су људи који су нам оставили у аманет нешто што морамо да чувамо, његујемо, и да радимо на томе да позориште буде што боље. То је велика одговорност. Награде су лијепе, али ја никад нисам умјела да их примим с великом радошћу, увијек је преовладавао осјећај одговорности и страха, и питања: "Како ћу даље?".

• Гдје ћемо Вас гледати у овој години? Снимали сте буквално до самог краја 2021. епизоде серије "Радио Милева"...

– Снимали смо до 30. децембра, а од фебруара почињемо да радимо нове епизоде, и с Божјом помоћи, снимање би требало да се заврши до маја. Гледаоци могу да очекују нове догодовштине јунака серије, нове односе и сукобе у којима ће, надам се, уживати. Морала сам да пропустим серију "Последњи дани кнеза Михајла" јер сам добила корону. У септембру сам имала премијеру Островског, представу "Вуци и овце". Има пројеката које сам започела у прошлој и треба их завршити у овог години, а онда морам мало и да одморим. Само да смо здрави, а посла ће бити.

Светлана ЋЕТКОВИЋ