Караџић и Бабовић / фото: Лазар Ружић

Изложба "Кадрирања": Природа и одбачени предмети у фото-објективу

Сликар Драган Караџић и вајар Миливоје Бабовић поставком "Кадрирања", која се може видјети у галерији "Ф64" представили су ликовној публици избор из свог богатог умјетничког фотографског опуса који стварају деценијама

– Фотографиjом се бавим колико и сликањем, нема директне везе једно са другим, али сматрам да се можда несвјесно приближавало се и негдје дотицало једно са другим. Имам осјећај да човјек је с визуелним апаратом најближи стањима гдје се неки елменти из природом трансформишу, транспунује у нешто што је најближе слици материје, ритму, боји. Мада најмање боји. Кад сликам имам осјећај да ми претјерамо у боји, јер никад ми не можемо насликати лист, дрво, не можемо насликати камен, путеност, лице..., онако како је то у природи, објаснио ј наш познати ликовни стваралац Драган Караџић своју везаност за фотографију као облик ликовног изражавања, којом се са сликањем паралелно бави већ деценијама.

Караџић не пресликава природу, већ, како каже, биљежи њене ритмова. Најчешће фотографише на језеру близу Шавника, мјеста гдје је рођен. Фотографије које је изложио далеко су од пуког преношења природе, већ посматрача наводе на размишљање о самој суштини природе и онога што је чини.

Само кратки поглед на радове указује да нашег познатог сликара посебно инспирише вода и свијет који живи око ње и од ње... већ су познате Караџићеве фотографије трске, њених стабљика које својом крхкошћу, уплетене у геометријске форме као да причају цијелу причу о почетку и крају. Посебну пажњу публике привукли су нестварно лијепе фотографије фосила у камену, које је Караџић пронашао на мјеасту гдје најчешће фотографише - језеру.

Један од најзначајнијих културних догађаја

У анализи Караџићевих фотографија историчарка умјетности Љиљана Караџић је истакла да је његово полазиште „увијек у природи, али природи као универзалној категорији, и његовом дубоком и врло деликатном осјећају за природу“.

Говорећи о Бабовићевом фотографском опусу Љиљана Караџић је констатовала да у његовим кадровима „истрошени предмети добијају неки нови живот“. Он их претвара у нешто ново уводећи поетику необичавања, казала је она.

Она је отварајући изложбу нагласила да је изложба „Кадрирања“ један од најзначајнијих културних догађаја ове године.

Бабовић се бави фотографијом од студентски дана, а снимке из атељеа често користио за цртеже и скице за скулптуре. Рјешења која наш познати вајар изналази до неких својих фотографија је необичан и особен. Бабовић који у свом опусу често користи дјелове старих машина, већ оксидиран метал "оплеменио" је залеђеном водом и тако добио ефекте које је тешко постићи. Изложбом је представио и онај други дио вог занимања - књиге, библиотеке, одбачене ствари, или како он каже смеће... који на његовим фотографијама добијају неко сасвим другачије рухо.

Један од најзначајнијих културних догађаја ове године

У анализи Караџићевих фотографија историчарка умјетности Љиљана Караџић је истакла да је његово полазиште "увијек у природи, али природи као универзалној категорији, и његовом дубоком и врло деликатном осјећају за природу".

Говорећи о Бабовићевом фотографском опусу Љиљана Караџић је констатовала да у њевим кадровима "истрошени предмети добијају неки нови живот". Он их претвара у нешто ново уводећи поетику необичавања, казала је она.

Она је отварајући изложбу нагласила да је изложба "Кадрирања" један од најзначајнијих културних догађаја ове године.

Поетике и мотивска исходишта Караџића и Бабовића се не додирују. Једино заједничко је да је фотографија њихова страст и исходишње њихове очигледно непресушне креативности. Тешко је описати фотографије ова два умјентика, ријечи су недовољне да представе емоције којима запљускују посматрача. Зато вриједи издвојити вријеме јер ће вас вас ове фотографије (које су много више од фотографија) многоструко оплеменити.