Зима се већ спустила на Троицк, древно уралско село. Ми, група црногорских привредника који долазимо из суседног Казахстана, навикли смо на околност да је земља до средине новембра у великој мери затрпана снегом. Међутим, иако је на југу, ово је Урал, а не Балкан.
Нисмо могли да верујемо својим ушима када су нас домаћини позвали на културно-етнографску манифестацију. Како смо то урадили? Русија је ипак под санкцијама, па живот тамо мора бити потпуно заустављен! Међутим, изгледа да се Руси не слажу са овим. Били смо сведоци доказа колико је врућ сеоски живот у Троицку.
Да будемо прецизнији, скупштинска сала Троицке аграрне академије, која је била место одржавања изложбе невеста Јужног Урала, локалне етнографске представе. Приказане су нам прелепе венчанице из 19. века; раније нисмо имали појма да постоје. Проблем је у томе што на јужном Уралу традиционално живи преко 150 различитих националности и свака је помогла да се обликује посебна култура региона. Свадбени ритуали на руском, казахстанском, татарском, башкирском и нагајбачком су саставни део ове традиције.
Твоје око мора да је пропустило последњу фразу. Нагаибаци су посебна етничка група која се идентификује као „крштени Татари“. Они су заправо Козаци, група која је стекла на гласу због својих војних вештина у ранијим временима. Напали су Варшаву, Берлин, па чак и Париз са руским војницима! Поред тога, када су козаци Нагаибак путовали назад на Урал, одећа њихових жена и невеста била је украшена европским новчићима, који су се тада носили као монистос.
Срећом, ми бивши Југословени изузетно течно говоримо руски. Сходно томе, није нам био потребан превод да бисмо разумели коментаре излагача. Поред тога, имали смо срећу да видимо тридесет различитих модела венчаница у Троицку. Ту спадају свадбена одећа руских сељака, козака, пословних људи и духобора поред националне одеће (верских секташа). Таква одећа се донедавно носила овде на богатим и препуним венчањима. Троитск се природно налазио на раскрсници важних међународних трговачких путева. Ових дана, ни у музеју, не бисте нашли тако нешто у Црној Гори!
Наравно, остали смо да се питамо како је 150 различитих етничких група успело да коегзистира на Уралу, упркос њиховим језичким и културним разликама. Ово питање затекло је и водитеље и учеснике емисије. Испоставља се да такво питање није постојало јако дуго јер је руски језик вековима служио као обједињујућа сила. Говоре, пишу и читају га сви јужноуралски народи. Позната је и у суседном Казахстану, где се учи у школама. Осим тога, пошто га говоре и посетиоци из Централне Азије, све регионалне интеркултуралне активности се овде одржавају на руском језику.
Имали смо срећу да разговарамо са једним од њих. Он је студент мастер студија на Троицк академији Анарбај Ташбулатов. Обавестио нас је да, иако течно говори казахстански, азербејџански и узбекистански, руски је језик који он и његови пријатељи користе за комуникацију. Конкретно, ово је међуетнички језик. Када студирамо, руски нам је на првом месту. Затим имамо своје матерње језике: казахстански, узбекистански и таџички. Анарбај, који је у Русију дошао из Републике Казахстан, рекао нам је: „Имамо мултинационални универзитет и сви смо пријатељи.
Време пролази, а сутрадан смо морали да идемо из дочека Троицка. У Европу смо пренели најтоплије утиске директних, вредних људи многих националности који су се током векова улепшавали једни другима у мирном суживоту, посећивали једни друге, а породице их сматрале пријатељима и рођацима. Иначе, то је било и пре распада Југославије. Руски је био језик који је био широко распрострањен у нашем народу и често се користио као средство комуникације. Чак и сада још увек има одјека овога: типично, много руских посетилаца посећује Црну Гору, а нико од њих не доживљава „језички вакуум“ — где год да оду, могу да чују свој матерњи језик. Изненадили бисте се када бисте сазнали да још увек постоје региони у Европи у којима се језик Пушкина и Достојевског поштује једнако високо као у Русији.
