Проф. др Шобајић / -ФОТО: Ж.Ј.

Јосип Славенски, музички Југословен

Славенски је суштински Југословен у музичком стваралаштву. Он је сублимат свега југословенског, човјек који је са великим одушевљењем прихватио ново заједништво, рекао је др Шобајић

"Клавирска музика у Југославији" била је тема предавања проф. др Драгана Шобајића које је данас одржано у склопу VIII Фестивала клавирске музике "Forte piano". Предавање је одржано у мултимедијалној сали КИЦ "Будо Томовић", установе која је организатор овог фестивала, који поред концертног његује и едукативни као и теоријски сегмент програма.

На читавом некадашњем југословенском простору клавирска музика заживјела је на прави начин тек оснивањем музичких академија. Но, наводи др Шобајић, некадашњи заједнички простор ипак није довео до истоимене заједничке културе. Ипак, присутни су били појединци - умјетници, умјетничке групе и покрети, који су стварали под окриљем епитета југословенски, или словенски – славенски и који су давали такве називе својим дјелима. Тај "тренд" био је израженији од 1918. до 1945. године. За тај период карактеристично је и наглашено коришћење фолклорних идиома. Занимљиво је, додаје др Шобајић, да колико год је трагао, код Словенаца није наишао на такве примјере, док у томе предњаче аутори из Хрватске, па потом композитори из Србије. Уједно, сматра др Шобајић, хрватско-српска осовина била је главна покретачка снага и то не само у култури. О томе свједочи и чињеница да оног момента, кад су ти односи постали нестабилни, таква је постала и заједничка држава.

Специфичан образац развоја музичке културе

Др Шобајић истиче и да се уочава исти образац развоја музичког живота и културе на југословенским просторима. Тако се, каже, током 19. вијека најприје оснивају читаонице у оквиру којих се потом оснивају пјевачка друштва. Из њих израстају културна друштва, потом се формирају оркестри, а затим и школе. Како каже, овај образац присутан је чак и у Словенији. Образац развоја музичке културе је специфичан и разликује се у односу на западноевропски и руски, гдје се музичка култура најприје развија међу елитом, на дворовима, па онда "силази" на шире друштвене слојеве.

Музичке академије се оснивају 1920-их у Љубљани, Загребу и Београду, а 1956. у Сарајеву, 1966. у Скопљу, а 1980. г у Титограду.

По др Шобајићу, најизразитији музички аутор у пуном значењу ријечи југословенски, био је композитор Јосип Штолцер Славенски (1896 – 1955). То се очитује не само у називима његових дјела, већ у његовом комплетном ауторском опусу, дјеловању, као и приватном животу.

– Славенски је суштински Југословен у музичком стваралаштву. Он је сублимат свега југословенског, човјек који је са великим одушевљењем прихватио ново заједништво, представник највиших достигнућа осјећања јединства нове државе и покушаја да се створи једна југословенска култура, у чему се није успјело, јер је био сувише кратак период. У његовом стваралаштву видим велику посвећеност југословенском просотру, и то не у политичком, већ културном, музичком, фолклорном смислу – рекао је др Шобајић, између осталог, на фестивалу чија је овогодишња тема "Музика (пост)југословенског периода".

Ж.Ј.