Crnogorski simfonijski orkestar održaće večeras, 14. marta, od 20 časova u velikoj sali Muzičkog centra Crne Gore koncert naslovljen „Put svile“. Orkestrom će dirigovati svjetski priznati maestro Muhai Tang, a kao solista s orkestrom će nastupiti violinistkinja Susan Tang. Na programu su Koncert za violinu i orkestar „Leptiri ljubavnici” (1959) Chen Ganga i He Zhanhaoa, i Simfonija br. 4 u f-molu, op. 36 P. I. Čajkovskog.

Maestro Muhai Tang je međunarodno poznati kineski dirigent. Herbert fon Karajan ga je 1983. godine pozvao da diriguje Berlinskom filharmonijom, što označava početak njegove karijere na međunarodnoj dirigentskoj sceni. Tang je studirao kompoziciju i dirigovanje na Šangajskom muzičkom konzervatorijumu, gdje je potom ostao kao profesor na fakultetu. Studije nastavlja na Hochschule für Musik und Theatre u Minhenu. Pored višestruke saradnje sa Berlinskom filharmonijom, dirigovao je i mnogim svjetski poznatim orkestrima u Evropi, Rusiji, Australiji... Jedno vrijeme bio je i šef-dirigent Beogradske filharmonije. Ostvario je i niz uspješnih saradnji sa velikim operskim kućama širom svijeta. Tang je sada direktor i profesor Odsjeka za dirigovanje na Šangajskom muzičkom konzervatorijumu, počasni profesor na Centralnom muzičkom konzervatorijumu i umjetnički direktor Koncertne dvorane u Šangaju. Od 2006. godine radi kao laureat dirigent Kineskog nacionalnog simfonijskog orkestra, a od 2009. obavlja dužnost umjetničkog direktora Šangajske filharmonije. Marta 2017. godine postao je umjetnički direktor Harbinskog simfonijskog orkestra.

• Koncert koji ćemo čuti nosi naziv „Put svile“. Koja je glavna razlika između Kine i Evrope? Pitam ovo jer živite i radite na oba mjesta, u Evropi i Kini. 

– Od 1979. živim u Evropi, ali od prije 20 godina polako sam krenuo da se vraćam u Kinu, jer osjećam da je ono što sam učio, što sam naučio, što sam radio, dobro za Kineze, za kineski narod. Jer iako Kinezi imaju hiljadugodišnju istoriju, zbog izvjesnih uznemirujućih događaja kroz istoriju nisu imali priliku da se upoznaju sa svjetskom kulturom, a što bi bilo dobro. Zato osjećam da je moja funkcija da to prenesem našim ljudima. Počeo sam sve više da radim i sada sam prilično često u Kini. Osjećam da treba da se više povežemo, kao što je ovaj program. Nije važno kroz „Put svile“ ili kroz muziku, jer muzika mnogo lakše dodiruje ljudska srca. Na primjer, radili smo na kineskom komadu, bilo je divno. I naravno, evropska muzika za mene ima značenje doma, jer sam cio život radio tu vrstu muzike.

• Prvi komad koji ćemo čuti na koncertu je iz domena kineske klasične muzike?

– Jeste, to je moderna kineska muzika, ali koriste se elementi kineske tradicionalne muzike, kineski elementi, melodija, priča, ali je orkestrirano kao tradicionalni simfonijski orkestar na zapadu.

• Radili ste ne samo sa istaknutim simfonijskim orkestrima, već i sa istaknutim dirigentima. Šta je to što dirigenta čini velikim? A Vi ste sad jedan od velikih i sjajnih.

– Mislim da je u pitanju ličnost. To je najvažnija stvar. Gledamo dirigenta, nije da je lijep i da se lijepo kreće kao plesač. Ne radi se o tome. Radi se o ličnosti i o pogledu na muziku. Odnosno, kako doživljavate to što je neki veliki majstor napisao. Ali, kompozitor više nije živ, i vi to sada treba da prenesete na orkestar, na živa ljudska bića, i da izvedete u duhu velikog kompozitora, ali i da donesete nešto svoje. To je veoma važno. Nije kao u matematici. Ako ste veliki muzičar, morate biti i veliki čovjek. Morate biti iskreni prema muzici i iskreni prema poslu. I ljudi će onda prepoznati da je to drugačije. Zato što imamo hiljade onih koji mogu da čitaju note, da zapisuju note, znate, svako može da svira klavir, ali drugačije je kada to svirate i izvodite sa dubokim smislom, promišljeno.

• Ima li demokratije tokom dirigovanja ili dirigent, ipak, mora biti autoritativan da bi na kraju sve ispalo kako treba? Kako osjetite trenutak kada orkestru treba malo da popustite, da im prepustite glavnu ulogu?

– Zanimljiv je odnos dirigenta i muzičara. Smatram da prije svega dirigenti svojim znanjem i iskustvom treba da pomognu orkestru da kontroliše tehničku stranu. Zato što morate da svirate, prvo bi ih trebalo osloboditi po pitanju tehnike, da je kontrolišu. Naravno, u ugovoru za muzičara piše da treba da nauče svoj dio. Ali, oni mogu da nauče dobro ili pogrešno, a zajedno, oni moraju da zvuče kako treba, kako je napisano. To im kao dirigent morate dati. To je prva stvar. Druga stvar, oni su spremni da to urade. Sada im daj dušu. Moraš im dati dušu, jer iz nje dolaze boje. Ta muzička boja pokazuje da li ste tužni ili srećni ili nešto drugo, i to im morate pružiti, ako imate dovoljno vremena. Recimo, uvijek radimo tri-četiri dana, a prva dva dana najčešće se radi na tehničkim stvarima, i onda pokušavaš da druga dva dana, naročito posljednji, da im daš dušu. Takođe, to pokazuje i vašu ličnost, i vaš osjećaj za komad.

• Da li ste zadovoljni crnogorskim muzičarima? Šta mislite o njima?

– Nikada nisam dosad radio sa njima. Ovo je prvi put. Nije tačno ono što sam slušao, oni su veoma dobri, iako su neki govorili drugačije. Neki su bili tehnički malo ograničeni u pripremi, postojala su ograničenja kada su u pitanju instrumenti. Ovdje nema nikoga ko može brzo da im popravi instrument. Zbog toga imaju neke probleme. Ali, nakon što su se zaista upoznali s komadima, nakon što ih „natjerate“ da ga savladaju, sada, mogu reći da oni veoma aktivno prilaze muzici. Ako im pokažete šta da rade, i objasnite šta je šta, vrlo brzo uče. Oni su fini.

• Kako je violinistkinja Susan Tang povezana sa Vama?

– To je moja kćerka. Moja ljupka, divna kćerka.

• Mora da ste veoma ponosni na nju.

– Naravno. Čim ona počne da svira, ja plačem. Jednostavno ne mogu da zaustavim suze. Moje iskustvo govori da je divno imati kćerku. Kćerke su divne. I u Kini kažu da je veza, odnos između oca i kćerke poseban. Naravno, jednog dana odlaze, i to bismo trebali da imamo u vidu.

Ona je veoma rano zavoljela muziku. Nisam je forsirao. Posebno je zavoljela violinu.

• Pročitala sam da ona i komponuje. Da li ste Vi ikada pokušali da nešto komponujete?

– Nisam bio kompozitor. Prije nego što sam počeo da dirigujem, volio sam da radim kompozicije. Da budem iskren, osjećao sam kao da bi trebalo da budem kompozitor. Tokom rada, uviđam da mnogo toga dolazi od mene. Ako dirigujem Bramsovom simfonijom, osjećam da sam i sam Brams. Razmišljam, da Brams živi sada, možda bi pisao drugačije. Uvijek o tome razmišljam dok dirigujem. Zato se i na sceni često ponašam kao kompozitor. Ne "plešem" previše da bih pokazao koliko sam lijep. Ja to ne radim. Razotkrivam publici svijet muzike. Kao da sam pripovjedač, objašnjavam priče, kao da čitam, pričam priče. Pročitao sam to. Otvaram partituru, i čitam publici priču. To je moj odgovor.