Тема разговора трибине одржане у пратећем програму седме Манифестације камерних драмских остварења - МАКАДО била је "Пандемија и позориште". О теми су говорили драмска списатељка и сценаристкиња др Марија Сарап и новинар Вања Ковачевић, а укључила се и малобројна публика, понајвише Обрад Ненезић, уредник драмског програма КИЦ-а "Будо Томовић".
О пандемији је разговарано као могућем извору умјетничке инспирације, теоријских анализа, али и реалном физички ограничавајућем периоду када је у питању позоришна и умјетност уопште. Нарочито када је у питању играње позоришних представа, гдје се показало, да се право и правда, у овом случају поштовање или непоштовање епидемијских мјера, не спроводе свугдје истим интензитетом. Наравно, то је био додатни удар на финансије театарских кућа.
Зато не чуди што је Сарап, иначе запослена у которском Културном центру "Никола Ђурковић", која је о томе написала и рад током овог периода - "Дезинфодемија", између осталог, истакла да је пандемија размакла завјесу и показала реалну слику наше културе.
– Ово је вријеме које нам је донијело реалне слике о стању које живимо. Ово је најгоре вријеме за културу, уједно ово је вријеме за некултуру коју живимо, без обзира колико се питали или не. Јер, неки од нас не могу да се питају јер ће изгубити посао. А, све оно што се нама догодило у култури је у ствари ријалити који нам се догодио на улици, у Скупштини, у нашим приватним животима - рекла је Сарап. Истакла је и да је забрињавајуће што се нечија умјетничка и животна егистенција, потврђује само на друштвеним мрежама или у медијима. "У таквој једној бесмислици свакодневног ријалитија дивим се људима који кажу да стварају умјетност", додала је Сарап истичући да се ту не ради само о умјетничкој, већ и голој егзистенцији. Притом, под притиском неријетко недовољно провјерених, па чак и неистинитих информација.
Током разговора дотакли су се и теме функционалности министарства које је покривало четири области, недостатка и неодржавања конкурса, недостатка слободног изјашњавања мишљења, као и потребе да се разлучи истинска умјетност од оне која је то само номинално.
Ж.Ј.
