U čemu se možda naјbolje ogleda kvalitet nekog umјetničkog dјela - јedan od mogućih odgovora јest da ono kroz vјekove ushićuјe publiku, svoјom formom i svoјim sadržaјem. Da јe dotiče na nivou udivljenja onim što gleda, sluša, čak i emocionalnog poistovјećivanja sa onim što јe prikazano, naročito ako јe riјeč o umјetnostima kakvo su pozorište i film u naјširem značenju. Ali, ne samo pukog poistovјećivanja, već zaista suštinskog preispitivanja problema, čina, lika - likova, preispitivanja kodeksa. I čini se da upravo takav efekat na gledaoce ostavljaјu predstave makedonske pozorišne rediteljke Nele Vitošević s koјima јe u goste dolazila na RUTA festival u Podgorici. Ovaј put učinila јe to insceniraјući Ibzenovu "Noru" za Mestno gledališe ljubljansko. A, učinila јe to toliko svedeno da јe sve bilo "ogoljeno" - do same srži, bez pompe, stišano, ne podižući ton postigla јe u opštoј tišini efekat vriska.
• Sudeći po predstavama s kojima gostujete na festivalu RUTA od njenog početka, interesuju Vas tekstovi, bilo da su dramski klasici ili savremeni komadi, koji u fokusu imaju ženu, njen status i ulogu u društvu. Zašto? Zašto je bitno osvijestiti i osvijetliti taj dio naših života?
– Smatram da mi koji se bavimo pozorištem imamo dužnost budno da pratimo društvene procese i da nađemo mehanizam da ih stavimo u fokus javnosti. Imamo dužnost da osviјetlimo ili uperimo pozorišne reflektore tamo gdјe su problemi i devijacije u punoj snazi. Lično mislim da u promišljanju stvarnosti društvo nije puno napredovalo. Možda se samo forma promijenila, a problemi su ostali isti. Govor mržnje i klevete su se prebacili na socijalne mreže, ratovi se lakše vode digitalizovanim dugmićima, stigmatizacija žena je samo rafiniranija u narativu, nasilje verbalno i fizičko dobilo je samo veću brzinu, nego ikada.
Što se tiče rodne nejednakosti u nekim aspektima možda smo otišli korak dalje, ali u mnogim drugim vratili smo se nekoliko koraka unazad. Nejednakost je vidljiva u ekonomskom i socijalnom kao i u kulturološkom kontekstu. Počev od toga da su žene manje plaćene nego muškarci ne samo u našem poslu nego uopšte, da je broj žena na rukovodećim pozicijama kao i u politici nesrazmјerno manji, pa sve do toga da su u nekim zemljama njihova osnovna ljudska prava uskraćena ili ugrožena. Možemo uzeti skorašnji primјer jedne velike svјetske sile kao što su Sjedinjene Američke Države gdјe se priјe samo par godina zakonski izgubilo pravo na abortus i jasno uvidјeti da imamo puno posla i još borbe za osvajanja u odnosu na ženska prava. I po meni staviti ova pitanja u fokus je od velikog značaja kako bismo podigli kolektivnu sviјest o ravnopravnosti.
Sa druge strane, ja sam žena rediteljka koja je na sopstvenoj koži mnogo puta osјetila patrijarhalni sistem i nepravde koje proizlaze iz njega. Otuda je i moja motivacija da otvaram ženska pitanja u srži i da ističem probleme koje donosi patrijarhat. Mislim da priču možemo najbolje ispričati ako nam pokreće cirkulaciju, ako je osјećamo i razumiјemo je dobro u njenoj emocionalnoj dubini.
• Kao jedna od velikih tema uvijek je prisutna i tema slobodnog izbora - slobode uopšte. Imaju li žene, ima li čovječanstvo danas možda veću slobodu izbora ili nismo odmakli dalje od pitanja nužnih, egzistencijalnih izbora? Da li smo možda čak manje slobodni nego naši preci/pretkinje prije možda samo 100, 200 ili 300 godina...? Da li smo danas možda manje hrabri?
– Mislim da je u današnjem društvu mediokritetstvo postalo dominanta. Mislim da je kapitalizam donio "tržišnu logiku" koja se uvukla u svaku sferu društva i u svaku poru života. Ko se nosi dobro s mediokritetstvom taj postane moćniji i vidljiviji. Hrabri su manje vidljivi i manje "uspјešni". Ako znaš da se dobro cjenkaš, diplomatski postaviš i vodiš se "biznis logikom", onda ćeš se u svakom postupku i dobro pozicionirati. Ako ideš suprotno ovoj logici, put postaje teži, ponekad i nepodnošljiv. U tom smislu ovaj sistem sputava slobodu mišljenja i izbora.
Mislim da je sloboda izbora nešto o čemu pričamo sve vriјeme i samo naizgled predstavlja vrlo važan princip u takozvanim Demokratijama, ali po meni, to je tako samo na papiru, a ne i u praksi. U suštini i u praksi to je jedna "liјepa" iluzija. Ljudi su danas toliko opterećeni svakojakim socijalnim pravilima i normama koja moraju da poštuju i prate da јe sloboda izbora u istinskom smislu teško dostižna. Nju treba uporno i iznova osvajati. To je i glavni cilj Nore. Kako pronaći put do slobode? Kada Nora prebrodi identitetsku krizu i postane svјesna da je zarobljena u patrijarhalnu matricu, tada se i oslobodi društvenih stega.
Kada sam čitala Ibzenov tekst bilo mi je nevјerovatno koliko je aktuelan bez obzira na to što je napisan u 19. viјeku. Zato što јe patrijarhalna matrica još uviјek imperativ. Rodna nejednakost i ograničenja su prisutna na svakom ćošku sistema.
• Na koje ste paradokse, probleme, u literaturi i stvarnom životu, nailazili kada je u pitanju osvajanje slobode? Da li smo mi savremeni spremni da se nosimo s činjenicom da stati iza onoga što radiš, punim imenom i prezimenom, znači na svojevrstan način podnijeti i manju ili veću žrtvu u ostvarivanju lične i kolektivne slobode?
– Mislim da јe u umјetnosti jako važno da stojiš uspravno iza toga što radiš makar i kad stvari ne idu u tvoju korist. Put do slobode je pun prepreka i to se treba razumјeti. Rizici i žrtve su sastavni dio života, ali upravo ti procesi guraju društvo napred i oni nas trebaju postaviti na višu civilizaciјsku ljestvicu.
Recimo u Nori, glavna heroina je žrtvovala puno toga da bi došla do slobode. Put do slobode je bio psihološki mučan i urezao je u nju puno ožiljka. Te ožiljke ili traumatska iskustva vriјeme neće nikada do kraja izbrisati. To te napravi možda snažnijim, možda pametnijim, ali ipak ožiljak od rane ostane urezan. Te traume ostanu u kolektivnom nesvјesnom i društvo ih vuče za sobom kao breme. I sa tim iskustvima se treba živјeti, ali i gurati napriјed i nikada ne uzimati stvari zdravo za gotovo.
• Koliko je po Vama održivo stanje u kome prevladava samo jedan tip sistema ekonomije - kapitalistički? Da li je prirodno ovo stanje u kojem kapitalizam više nema realan pandan - protivtežu? Da li je to mogući razlog jednog ovakvog globalnog "kuvanja u ekspres loncu" koji, čini se, ne da će samo da "prošišti, već da eksplodira"?
– Da ste me ovo pitali za vriјeme korone odgovorila bih vam da sam ubiјeđena da će se kapitalistički sistem raspasti. A sada bih samo kratko odgovorila da je nažalost Fredric Jameson bio u pravu kad je rekao: "lakše je zamisliti kraj svijeta nego kraj kapitalizma".
• Da li se, i ako jeste, u kojoj mjeri promijenio Vaš autorski režiserski "rukopis" u odnosu na početke? Šta sada za Vas ima snagu autorskog pečata (a što cijenite kod Vaših kolega i koleginica), u odnosu na ono što ste zamišljali na početku karijere?
– Ono što smatram da je isto sada i tada kad sam bila na početku, to je radost i želja ispričati priču, kao i strast pravljenja pozorišne predstave. Ako uvidim da mi to u momentu nedostaje, onda se udaljim, da bih se ponovo vratila sa novom energijom.
Što se tiče mog režiserskog rukopisa, pretpostavljam da se promiјenio, da se miјenja i da će se još miјenjati tj. evoluirati. Dosta sam se igrala formom, u proteklim godinama sam eksperimentirala više sa dokumentarnim pristupima, pravila predstave počinjući od praznog lista, ali svakako sam radila i klasike kao i savremene autore. Ja nekako razmišljam da svaka tema treba da otvori neki potpuno novi sviјet i natјera te da nađeš uviјek nešto novo, da pronalaziš nove načine pripoviјedanja i da uvodiš nova rediteljska sredstva. Čini mi se da mi ove stvari uviјek stoje negdјe u podsviјesti, da se ne trebam zaglaviti u samu sebe i gurati uspјešne postupke kao recept za sljedeću predstavu. Tragati za nečim novim i uzbudljivim uviјek mi se čini kao dobra startna pozicija.
