У оквиру 15. White Field Jazz festivala који се одржава у родној кући Риста Ратковића у Бијелом Пољу данас је у уприличен омаж бубњару Драгољубу Ђуричићу.
Академски сликар Абаз Диздаревић, пјесникиња Тања Бакић и професор Мирко Јаковљевић на овај начин присјетили су се великог умјетника који је дао неизмјеран допринос да џез фестивал заживи у Бијелом Пољу и да џез музика доживи афирмацију у том граду. Такође су нагласили његов допринос цјелокупној црногорској култури, али и култури екс Југославије, али уједно и подсјетили зашто је важно да његујемо успомену на његов лик и дјела која је оставио за собом.
Тања Бакић је казала да је од Драгољуба имала несебичну подршку за њен рад када су музичке биографије биле у питању те да ће јој недостајати пријатељ и умјетник необјашњиве харизме.
- Мислим да је Бијело Поље посебан град зато што је на фантастичан начин примило Драгољуба Ђуричића,али и он је волио овај град и чини ми се да колико год причамо о њему да никада нећемо испричати причу јер је он био једна посебна личност која је обиљежила музички сцену не само Црне Горе веч и једног ширег културолошког простора - истакла је Бакић.
Абаз Диздаревић је казао да је Ђуричић био истински пријатељ, како града, тако и његов лично те да је уткао себе у овај град првенствено кроз фестивал џеза који је дуго времена презентовао и на чијој је концепцији предано радио.
- Он је био онај који је умио да направи спој музике, оном којом се он изворно бавио, рока и џеза, и на тај начин утиче на публику, односно, на омасовљење присуства овом фестивалу. И док он није унио ту иновативну концепцију овај џез фестивал није толико био популаран у јавности“ истакао је Диздаревић и додао да Ђуричићев допринос није био само на том пољу - какао је Диздаревић.
Истакао је да је Ђуричић био разноврстан умјетник, да је, поред тога што је био извођач, био и композитор музике за бројне представе и филмове, те да је за Бјелопољско позориште урадио музику за представе „Хасанагиница“ и „Дервиш и смрт“.
- То његово трагање у музичком смислу, али и у духовном религијском, био је као једно велико дијете, то за оне који су га познавали није страно. Прихватао је све што му се пружало и надограђивао је то. Тако је био јако инспирисан представом „Дервиш и смрт“, суфијском музиком, из које је изградио једну посебну личну духовну компоненту и градио тај ток своје музике - казао је Диздаревић.
Професор Мирко Јаковљевић је написао књигу „Ритам слободе Драгољуба Ђуричића“ која је настала након великих протеста у Србији које је Ђуричић предводио са својим добошем, а у којој је, како је истакао Јаковљевић, причао о својим доживљајима одређених појава у друштву из угла глумца, музичара и умјетника који је радио графике.
- У суштини Драгољуб је био један префињени реторичар који је из Цуца направио свјетску каријеру, пред којим је један принц лупао у „цептерове“ шерпе, коме су Украјинци нудили да прави и предводи револуционарне промјене са његовим добошарима. Али он је и у овој књизи рекао“моја улога као добошара и неког предводника неких промјена, кад су се промјене десиле, се завршава, ја сам музичар, ја ћу бити глумац и бићу овдје на џез фестивалу“. Мало људи може да буде тако велики, а он један велики, а са друге стране један обичан „ мали човјек“ који је успио у великом свијету“ - казао је Јаковљевић.
Осврћући се на његову музичку каријеру, Јаковљевић је истакао његову спремност да живи по изнајмљеним становима да би свирао у Нишу са Кербером, да се у Скопљу храни виршлама и прженим јајима да би сарађивао са Влатком Стефановским.
