Роман "Зелена чоја Монтенегра" Мома Капора, чије је писање започео са Зуком Џумхуром, најприје као филмски сценарио, предложак је истоимене позоришне представе у режији Никите Миливојевића. Комад је копродукција подгоричког Градског позоришта, Град театра и Београдског драмског позоришта, а премијерно је изведен љетос у Будви. Публика у Подгорици видјела га је синоћ и прексиноћ у великој сали КИЦ "Будо Томовић" у оквиру Децембарске умјетничке сцене (ДЕУС).
У причи која доноси врло могућу верзију односа црногорског књаза Николе I Петровића с а његовим пријатељем из паришких студентских дана, Осман-пашом Сархошем, с којим се у битки на Вучјем Долу, ипак гледао преко нишана, играју глумци: Милош Пеjовић - Књаз Никола Петровић, Деjан Ђоновић - Скендер, Божидар Зубер - Воjвода Вукашин и наратор, Симо Требjешанин - Сердар Филип, Jелена Симић - Меjџори Еванс, Маjа Стоjановић - Књегиња Милена, Андриjа Кузмановић - Осман-паша Сархош, Бранимир Брстина - Хансен, Иван Томић - Варочело и Тахир-бег, Милорад Дамjановић - Томел, Иван Заблаћански - Сергеjев и Стефан Радоњић - Белимарковић.
Костимограф је Jелена Стокућа, за музику се побринуо Александар Сребрић, а сценски покрет Амалиjа Бенет. Сценографију је осмислио Миливојевић, који је и адаптирао текст.
И као и у животу, увијек се бирају стране, увијек се бира бити човјек или нечовјек. И коцка се..., понекад. А, писао је и Његош о томе, подсјећајући нас да чашу меда још нико није попио без чаше жучи. Једна без друге не иду. Зато, у комаду, који приказује историјске догађаје и личности, без велике епике, великих борби, иако су оне ту присутне и не дозвољавају да се забораве, не само локално већ глобално, уз дозу комике, па и ироније и пародије, приказује се трагика не само једног човјека који је како сам каже "роб свога царства", већ и тог царства које је "роб прошлог времена" и илузије о величини. Приказује се и робовање прагматичности, материјалном, стереотипу, али и фаталистичком поимању свјетских токова и људске судбине, о којима се хазардерски одлучује с врха. Противтежа томе је свијест о увијек истим, једнаким људским потребама за љубављу и разумијевањем, које се упркос свему томе дешавају. Када се десе, олакшавају егзистенцију, враћају наду и вјеру да тама која се често наткриљује над човјеком, ипак не траје вјечно. Као у картама, ко зна, можда баш ово (непредвидљиво) дијељење донесе покерашки "ројал флеш".
Ж.Ј.