<p>Мелиха Шушкавчевић на отварању своје изложбе у Шипчанику</p>

Мелиха Шушкавчевић на отварању своје изложбе у Шипчанику / -ФОТО: ЛАЗАР РУЖИЋ

Прва самостална фото-изложба Мелихе Шушкавчевић

"Башта сљезове боје" назив је прве самосталне изложбе фотографкиње Мелихе Шушкавчевић, која је услиједила након колективних представљања и признања која је ауторка досад освајала. Изложба је била два дана у поставци у винском подруму "Шипчаник", а чиниле су је fine art фотографије, мртве природе, и костимирани портрети и сцене.

И иако би сваки рад могао стајати засебно, фотографије су очигледно дио једне исте приче која асоцира на нека прошла времена, неке друге умјетности, али, које је ауторка називима које им је дала, ипак ситуирала у савремени тренутак.

Отварајући изложбу проф. др Борис Брајовић је рекао да би на улазу у сваку галерију по њему требало да стоји мисао коју изговара Мали Принц, истоименог романа А. де Сент Егзиперија - "Битно је оно што је очима невидљиво". Он је, како пише "Дан", додао и да радови Шушкавчевићеве дјелују као да у себи носе надахнуће гесла делфијског пророчишта - "Спознај самог себе". Но, кључ за "читање" ове изложбе, сматра он, јесте сјећање. То се огледа и у носталгичном називу поставке, а фотографкиња је, каже Брајовић, "кустоскиња сјећања". Та интерпретативност фотографије као умјетности и јесте њена бит, коју својим радом промовише умјетница.

Лијеп концепт, успјешно реализован

С обзиром на пандемијске прилике публика, очигледно жељна оваких културних дешавања дошла је у завидном броју на отварање. Подршку Шушкавчевићевој дали су и њене професионалне колеге мр Реља Ераковић и Дејан Калезић.

Како каже Ераковић радује га чињеница да је неко успио да направи изложбу фотографија „уживо“, а не онлајн након дуже времена. Као неко ко се углавном бави лајф фотографијом, додаје:

– Ово доказује и да студијска фотографија није ништа мање важна од оне направљене у простору, јер студио доноси са собом специфичне изазове - каже Ераковић.

Калезић сматра изложбу успјелом из више разлога, јер је очигледно да је уложен велики труд, јер студијска фотографија није толико заступљена на изложбама.

– Мелиха је осмислила један веома лијеп концепт и успјешно га реализовала - каже Калезић.

– И то ауторка ради постмеморијски, тако што поставља сценографију ренесансних костимираних ликова као дијелове фрагмената властитог сјећања у простор идеализованог времена. Појам властитог сјећања овдје није индексично узрочан пошто није ријеч о проживљеном искуству већ медијацији уобразиљског, о фикцији коју симболички репрезентују детаљи попут високе колир крагне и плисираног ђорнеа без рукава - навео је др Брајовић, између осталог, наводећи да је Шушкавчевићева успјела да направи, упрошћено речено, пресјек поља интимне унутрашњости са спољашњим, успијевајући тако да успостави и лудистички концепт игре.

Ж.ЈАЊУШЕВИЋ