Сниматељка, продуценткиња и редитељка Ивана Маринић Крагић постигла је велики успјех својим дебитантским филмом "Nun of Your Business", а награда на UnderhillFest-у за најбољи филм у регионалној конкурецији само је једна од последњих у низу. Ова Сплићанка истиче за "Дан" да је након студиjа камере на Академиjи драмске умjетности у Загребу режирала SF кратки филм "Одлазак", а истовремено је закорачила и у продуцентске воде и то у својој продукцијској кући "Marinis Media" у којој подједнако снима ескперименталне документарце ("Нови Jужни Загреб"), мањинске копродукциjе ("Режи" српског аутора Косте Ђорђевића). Ради као као фриленсер за локалне телевизиjе и часописе као фоторепортер, излаже фотографиjе, а у међувремену снимила је десетак кратких играних филмова.
• Како долазите до теме, и како одабирате жанровски оквир у којем ћете испричати своју причу?
– Мени се деси "клик", и дође ми кад се најмање надам. Дословно, прича сједне у крило. Не идем циљано на филм, не размишљам тако. Примијетила сам да ме привлаче друштвене теме и положај појединца у односу на заједницу и шире глобална горућа питања. Теме које се тичу тих релација и имају слојевитост ме одмах освоје. Срце ми тада заигра.
• Како сте дошле на идеју да правите филм о Марити и Фани?
– Прво сам упознала Мариту на Корчули, гдје сам била на љетовању. Имамо заједничке пријатеље и једно вече сам чула њену причу. У том селу одакле је она, јако је изражена јака Католичка црква и патријархално васпитање, што је уопште за Далмацију специфично. Што је мања средина то је још израженије. Мени је било потпуно фантастично кад сам чула да је једна дјевојка из таквог миљеа пошла у самостан, заредила се, напустила га и одлучила да буде лезбејка... То је био страшан окидач за мене.
• Да ли овај филм са којим сте освојили награду на нашем UnderhillФест-у, али и на низу угледних фестивала доку филма у Европи, нешто говори о хрватском друштву?
– Тешко ми је још да будем објективна према овог филму. Као аутор оно што сам хтјела да направим, с тим филмом сам направила. Колико он "ради" не могу да процијеним. То може само публика да ми каже. Публика, на моју срећу, показује емпатију према Марити и Фани, за њихове животне одлуке. Схватила jе публика питање личне слободе које се поставља у овом филму, а што је мени било пресудно да почнем да га снимам.
• Зашто ову причу нисте испричали у виду играног филма, јер је то Ваш приоритет, како сте рекли?
– Сматрам да аутор прво полази од приче коју жели да исприча; друго филм не радим због себе него због публике, јер ако радим за себе што ће ти фестивали. А, онда, ако нешто хоћеш да кажеш онда треба комуницирати и показати ставове, а то значи бити одговоран. Kад комуницираш с публиком мораш корисити праве алате да ту емоцију и поруку пренесеш. Документарно и играно су тотално различите форме и што се тиче артистичког и што се тиче продукцијског приступа, а свака форма је ствар ауторовог мишљења да најбоље исприча причу коју је изабрао. Ја сматрам да је документарно боље и јаче за ову причу, а кад бих изабрала играну форму онда бих кренула 10, 12 година раније.
• Како је корона утицала на продукцију?
– Снимања су се зауставила али филмови нису нестали. Чим се завршио локдаун снимања су настављена, јер било је доста продукција на чекању. И странци су нам се вратили. Осјетила се корона, али мислим да није испало тако лоше како се очекивало.
