Сликара Недељка Симанића познајемо као врсног пејзажисту, што је само један аспект онога што ради. Одувијек га је, можда и више од пејзажа, заокупљала фигура и то је у новом циклусу "Рани рај", представљеном недавно у которској Градској галерији у реалистичном маниру, са пуно порука, довео до краја. У наредним опусима намјерава да се бави нечим другим, што је можда блиско некој апстракцији. Тих 16 уља на платну је урадио за 16-17 дана, сваки дан по једну слику. На пар мјеста користио је и апликације (рељеф), као што је марама преко лица у централном диптиху "Адам и Ева" како би иронично нагласио присуство реалности у дјелу.
"Његова особеност је истрајавање на сада већ класичном сликарству, експресија у начину градње слике, реализам тренутне фотографије уз избор мотива на којима је изражен циничан однос према стварности", оцијенио је сликар Миленко Премовић, који је у Недељковим сликама видио хедонизам савременог друштва, конзумеризам "америчког сна", те осјетио "близину катаклизме какву је дочекала Помпеја уљуљкана у свим благодатима `pax Romana`".
– Јако ми се свидјела Премовићева асоцијација са Помпејом – моје слике имају некакав покрет, али тај покрет је некако замрзнут, укочен, у неком стању ишчекивања, не знам ни сам чега. Постоје различита тумачења, а ја сам ишао на то да човјек, гледајући те слике, има могућност да их доживљава на различит начин, каже Симанић у разговору за "Дан".
Рођен је у Сарајеву 1966. године, гдје је завршио Школу примијењених умјетности, а потом дипломирао на Ликовној академији у Требињу. Живи у Боки Которској, гдје ствара ликовна дјела чији се израз креће од импресионистичких представа медитеранског поднебља до великих композиција у духу фигуративног неоекспресионизма.
• Какви су Адам и Ева на Вашим сликама?
– Адам и Ева се могу посматрати из различитих углова, не значи да је ово моје гледиште, које сам понудио на слици, исључиво – генерално, та повезница са религијом, моменат трансценденције и духовности која се негдје изгубила у модерном свијету, а на мојим сликама су углавном тијела која су потпуно без икакве идеологије, без икакве мисли, без икаквог духа, препуштена само некаквој лагодности, што би писац Милан Кундера рекао "неподношљивој лакоћи постојања", то је нека моја повезница са религијом. Адам и Ева су овдје иронична шала, тај пар, диптих, може да се схвати као почетак тог комплетног циклуса - они су уствари "пали", само тијела изгубљена у том свијету који је свијет само оног видљивог. Има једна сцена у филму "Небо над Берлином" режисера Вима Вендерса, када његов јунак, Анђео, каже: "Ви људи сте осуђени само на оно што је видљиво", е код мене је на овим сликама само то видљиво. Ко и шта може да ишчита из тог "видљивог", то је ствар индивидуалне перцепције.
• Указивањем на то "видљиво" Ви на ироничан начин освјешћујете посматрача да изнад тог материјалног постоји нешто више...
– Не знам да ли икога освјешћујем, али покушао сам да себе освијестим. Уљана слика, штафелајно сликарство, све је то у овом данашњем времену на неки начин потцијењено, обезвријеђено науштрб неких експеримената који се више приближавају некој театарској умјетности, нешто што није толико ликовно. Остао сам вјеран традиционалној техници и тешко је да ћу се икад одвојити од тога. Бројни умјетници код нас и у свијету и даље раде на класичан начин, постижу велике успјехе. Постоји плурализам израза, а оно што је код нас проблем је што су људи овдје исувише заведени том "помодношћу", гдје им је пласирана идеја како су неке перформативне умјетности врх данашње умјетности. Иначе, у свијету то није тако – постоје различити нивои на којима се умјетници баве оним што их занима.
• Каква је судбина традиционалног сликарства у окружењу виртуелне умјетности?
– Тешко је то питање, постављам га и самоме себи, а слично је питању књиге – сматрам да ће они и даље опстати, јер је то нека суштина, супстанца људскости. Дијете, кад почне да нешто шара по папиру, то је неки нагонски израз који се даље продубљује кроз године како човјек стари. То је примордијална, природна, суштаствена особина човјека да се путем руке, кроз класични медиј изрази. То се никад неће угасити.
• Имате искуства у раду са одраслима, кроз школе сликања за хобисте. Колико је ликовни израз важан за људе?
– Водио сам неколико година школу сликарства у Тивту и Котору, то се људима свидјело, налазили су неки смисао, али сад се то прекинуло због пандемијских околности. Надам се да ће сe опет наставити. Данас је генерално проблем што се предност даје неким другим медијима, музици, филму, а ликовна умјетност је запостављена, што је чудно. Требало би да порадимо на томе да и ликовна умјетност дође у фокус интересовања опште популације, да се људи едукују и у том правцу.
• Како видите положај ликовних умјетника у Црној Гори, региону?
– И прије пандемије то је било поприлично разочаравајуће, положај ликовних умјетника је тежак - да нешто постоји у друштвеној клими, у времену, у односу државе и власти према тој грани људске дјелатности, требало би да им пруже већу подршку да раде то што раде. Ликовна умјетност је, иначе, по својој природи јако блиска поезији и није превише гласна, она је тиха. Међутим, ликовни умјетници би требало сами, без неке друштвене подршке, да мало више дигну гласа, да буду критичнији према себи и поготову према друштву и да некако дођу у фокус интересовања друштва. Иначе, изгледа да се већина ликовних умјетника негдје склања, једноставно избјегавају разговоре на различите теме, а имали би о чему да причају.
• Како опстају сликари, могу ли живјети од умјетности?
– Како ко, нема генералног одговора, ја 50 година некако опстајем у том свијету, а да ли други - то не знам. У питању је само рад – нека само раде и раде, и успјех неће изостати.
• Кажете да су сликарство и поезија слични - пишете ли стихове...
– Пишем пјесме, у припреми су неке књиге, имам нешто да кажем и кроз писану ријеч, видјећемо шта ће бити од тога.
Mирјана Д. ПОПОВИЋ
