Својим улогама у представама Позоришта "Бошко Буха" Слободан Бода Нинковић обиљежио је дјетињство бројних генерација. Од 1995. постаје стални члан ЈДП-а, али је остварио улоге у готово свим београдским позориштима. Истовремено је остварио низ упечатљивих улога у бројним филмовима и ТВ серијама, које се и сада памте и због којих његова популарност траје. Улоге у "Браћи по матери", "Како је пропао рокенрол", "Ми нисмо анђели", "Фазони и форе", "Волим и ја неранџе, но трпим", "Мртав, ладан", "Монтевидео, бог те видео", "Срећни људи", Село гори, а баба се чешља", "Жигосани у рекету", "Сенке над Балканом", до најновијих у "Камионџијама д.о.о" и "Радио Милеви". Толика разнородност ликова ријетка је у глумачкој професији, али управо то му је обезбиједило 40 деценије на сцени и велику популарност.

У свијет глуме је ушао заобилазно, преко музике. У вријеме кад је почео да машта о сцени његов старији брат Љуба фронтмен чувене групе "С времена на време", тада је већ познати музичар. Баш у то вријеме, 1973. године. први пут јавно је музички наступао у одмаралишту у Макарској, на једном аматерском такмичењу, просјетио се Нинковић. Са бендом "Камени цвет" радили су сонгове за једну представу аматерског Омладинског позоришта у Смедереву. И баш тада сусрео се са глумом мијењајући у пар наврата глумце.

Пријемни за академију положио `77, али се није дуго задржао јер му се учинило "да се споро уче ти основни елементи неопходни за глумачки посао". Но, глуму није заборавио. парадоксално, побиједа на Зајечарској гитаријади `79. била је прекретница, јер чланови бенда добили су позиве за војску, а глума је ушла на велика врата. Факултету који је тада напустио вратио се `84. године.

– Студирао сам у класи професора Владана Јефтовића у којој су били Манда, Бијела, Пеле, Весна Тривалић, Мирјана Јоковић, Дуда Стојановић, Весна Станојевић, Бранка Пујић, Жика Тодоровић, Дарко Томовић, Татjана Венчеловски. То је била класа коју су касније прозвали "турбо класа". Али, ја никад нисам прекинуо однос с музиком, и ево послије 40 година опет сам се активирао, бенд се окупио, издали смо недавно ЦД. Све се некако поклопило. Пошао сам у пензију, али моја професија је глума и бавићу се њом док год будем могао – поручује Нинковић.

• Чиме Вас је глума освојила?

– Увијек сам имао потребу да будем активан, стално сам нешто осмишљавао, правио атмосферу. Разлог зашто се бавим том професијом открио сам `86, кад сам урадио своју прву професионалну представу на препоруку проф. Јефтовића у позоришту за дјецу "Бошко Буха". Моја жеља за игром је главни мотив за бављење овим послом. Тако је и данас - кад пронађем добар разлог за игру ја прихватим пројекат. Игра се односи и на игру озбиљних и оних тзв. лакших тема. Због потребе за игром сам изабрао да будем глумац.

• Коју улогу сматрате најзначајнијом у каријери?

– Морам да сам сам се присјетио неких ствари тек кад сам видиом списак мојих улога на једном сајту. Не размишљам на тај начин, видим да је било доста ствари, а кад се осврнем моја оцјена да је да сам задовољан како сам и на који начин провео своје радно вријеме. Никад нисам издвајао улоге. Глума је посао који се разликује од других, изузетно је занимљив, лијеп, али као сваки други посао. Ако се ради на искрен и избиљан начин, онда је прави. Он је искрен и има своју тежину, спој је сапецифичности. Ми глумци немамо много алата за рад - ми смо сами својим тијелом и духом алатка и у том смислу глума је посао који је поприлично напоран. Јер, трошите себе поприлично, и ако нема мјеру то може да вас доведе до низа лоших посљедица. Наравно, било је неких ствари које су ми се више или мање свијдјеле, али то је посао који је мојој породици и мени омогућио да проведемо нормалан и пристојан живот, па због тога морате радити и понешто што вам се 100 посто не свиђа. Али, већину ствари које сам радио - радио сам из личног задовољства.

• Позориште, филм, телевизија, шта Вам највише годи?

– Позориште је базични дио глумачке професије, јер има ту предност што сте у директном контакту с људима којима се обраћате. То је оно што овај посао чини лијепим. У позоришту увијек можете да направите корекцију, на филму и телевизији кад се сними - готово је.

• Пандемија корона вируса је Вашу професију, као и све оне који живе од сцене довела је у незгодну ситуацију. Шта је то што Вам је највише недостајало кад су се спустиле завјесе?

– Ми глумци смо прошло најбоље. Ми смо и снимали, чак смо и играли један период пред смањеним бројем гледалаца. Најгоре су прошли музичари. Они су највеће жртве короне. Наравно, много је другачије када изађете на сцену и видите да играте пред трећином сале и људима којима је лице скривено маскама. Ту није било баш простора ра замјену енергије између нас на сцени и публике. Без тога не можете да осјетите публику, њену реакцију, да ли разумију представу, да ли је то права позоришна публика, што се лако осјети, или су то људи који су дошли јер је нешто популарно па хоће да виде и да буду виђени. Није било лако, али сад смо се навикли и ми и публика, па нам је сада све лакше.

• За разлику од многих Ваших колега, Ваша дјеца нису изабрала глуму. Ни супруга није из свијета умјетности, зар не?

– Она је правник и ради у Министарству привреде. Упознали прије 40, а, ево, брак траје преко 34 године. То што нисмо сви везани за глуму и умјетност уопште сматрам да је добро. Својим највећим животним успјехом сматрам то што сам успио да очувам породицу која је основа свега. И та различитост наших занимања је добра, јер остављам своје професионалне теме и дилеме, и проблеме, испред куће. Заиста сматрам да је успјешна каријела лијепа ствар, али да није најважнија у животу. Убијеђен сам да себе можете сматрати задовољним човјеком само ако успијете да сачувате своју дјецу од веома лоших ствари и утицаја.

• Пошли сте у пензију крајем прошле, али радите пуном паром и не одмарате од глуме?

– Апсолитно, мада неће то бити темпо као раније. Радићу оно што ми је занимљиво, а и мало ћу се више посветити музици, бенду, дружењу...

С.ЋЕТКОВИЋ