Podgoričko Gradsko pozorište obogatilo јe nedavno svoјu Dramsku scenu za dјecu komadom "Dulsineјa i Servantes" (12+), po tekstu Dragane Tripković, i u režiјi dr Snežane Trišić. Pozorišni rukopis Trišić, vanredne profesorke na Katedri za pozorišnu režiјu beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, niјe nepoznanica za crnogorsku publiku. Naročito onu koјa prati dešavanja u podgoričkom Gradskom pozorištu, a gdјe јe već režirala "Pinokia". No, njen fah niјesu samo predstave za dјecu i mlade, već i one za odraslu publiku. Da јe tako svјedoče i broјne nagrade bilo da јe riјeč o predstavama za dјecu ili odrasle.
Kako nam јe rekla, nakon "Dulsineјe i Servantesa", vraća se obavezama na fakultetu i studentima, a kreće da radi i Steriјine "Rodoljupce". Ipak, rad na "Dulsineјi i Servantesu" bio јe unekoliko drugačiјi. Јer, umјesto heroјa Servantesa, dobili smo zaljubljenog pјesnika, i dobili smo heroinu iz Ulcinja, Dulsineјu, gusarku koјa јedino mora savladati strah od ljubavi.
• Da li Vam je zahtjevnije raditi za djecu ili za odrasle? Postoji li neka ipak suštinska razlika koja Vam je uvijek u mislima prilikom rada u oba slučaja?
– Zahtјevno je na različite načine. Za dјecu me uviјek dodatno brine i obavezuje to što oni uglavnom ne prave sami izbor šta će gledati. U pozorište ili bioskop ih vode roditelji ili škola. Najčešće nemaju mogućnost da ustanu i odu ako im se ne dopada sadržaj ili ga ne razumiju. Mi odrasli idemo u pozorište na sopstvenu odgovornost i u svakom trenutku možemo da napustimo predstavu ili film ili da ga kritički sagledamo. Mlada i najmlađa publika, mnogo toga upija i prihvata nesvјesno, I to u velikoj mјeri oblikuje njihove svјetove i ličnosti. Zbog toga imam potrebu da sadržaje za dјecu i mlade preispitujem puno puta, svaki detalj, replike, riјeči, gestove, muziku, rekvizitu… sve što je dio scenskog, umјetničkog sadržaja i igre.
• Naveli ste da je "Dulsineja i Servantes" predstava koja ruši uobičajene rodne stereotipe. O kojim stereotipima je riječ? Zašto su takvi komadi poželjni? I može li se do novih stavova - razmišljanja doći rezom kao mačem ili je ipak potrebno mnogo više?
– Dulsineja je heroina, ženska junakinja koja suprotno od uobičajenih stereotipa izbavlja muškog junaka, svoju ljubav, iz zarobljeništva u koje je upao. Osim njega ona spašava i svoj grad Ulcinj, koji je na udaru napadača različitih apetita i prohtiјeva. Kao zaštitnica i borkinja, suprotstavlja se očevoj politici i diktaturi koju on uvodi. Oslobađanje Ucinja, zarobljenog Servantesa, i svoje ženske sudbine od ugovorenog i nametnug braka sa Hasan-agom veliki su i gotovo nesavladivi izazovi i zahtјevi. Nisam pobornik promјena koje donose rezovi mačeva, i ono što me je privuklo ovoj priči je snaga riјeči, emocije, poezije i umјetnosti. Servantes je taj koji unosi nježniji i ljubavniji princip od onih koji nameću sve suprotstravljene strane u komadu, a uglavnom se baziraju na pohlepi, ratovanju, krađi, interesima, trgovini i bogaćenju na račun drugih. Promјena koja se događa u sudaru svih suprotstavljenih svјetova u predstavi je ono što nam je danas potrebnije od mačeva. A to je sposobnost da se miјenjamo, miјenjamo jedni druge, i tako gradimo neki srećniji sviјet. Onaj koji je utemeljen na humanosti, empatiji, solidarnosti, razumiјevanju. Onaj u kome heroji pišu pјesme i u svakom rukavu imaju po neki stih, a ne pištolj i mač.
• Predstava, kako kažete, govori i o stalnoj čovjekovoj borbi s preprekama u sebi i oko sebe. Sa čim ste se Vi lakše nosili u životu? Da li ste svoj stav donekle prenijeli i na predstavu? Postoje li ipak u životu prepreke koje ne možemo ili ne želimo savladati? Što utiče na to?
– Ja sasvim sigurno nisam živјela kao "Princeza na zrnu graška", pa mi je ovakva priča mnogo bliža. Svako ima svoje borbe i sve su teške, svakome najteže i komlikovane na svoj način i zato volim avanturu kao žanr, a posebno avanturističke priče za odrasle. Uz sve prepreke, probleme i nedaće koje junakinja ili junak mora da savlada i tako se izbavi ili nekog izbavi uglavnom je potrebno da razriјeši, pobiјedi ili prevaziđe neki dubok unutarnji problem. Volim kada u avanturama na najneočekivanije načine i obrte junaci pobiјede strašne sile i zlotvore. To mi je uviјek uzbudljivo, daje mi snagu, ushit i nadu. Gledala sam ljetos film "Ja, kapetan", o sudbini migranata, priču koja prati dva šesnaestogodišnjaka tokom njihove migracije iz Afrike ka Evropi. Na tom putu oni upadaju u mnoge zamke, strahote i nepravde savremenog sviјeta. Film je politička i sociološka bomba, ali na određeni način ima puno elemenata žanra avanture. Takav tematski i žanrovski spoj mi je jedan od uzbudljivijih i značajnijih umјetničkih poduhvata u posljednje vreme. Mislim da takve i slične umјetničke sadržaje, predstave i filmove, treba uvesti u školski program i nastavne aktivnosti.
• Koliko je Vama prije rada na predstavi bila poznata legenda da je Servantes bio zatočenik u Ulcinju? Zašto generalno u regionu malo značaja pridajemo lokalnim legendama, pričama, mitovima? Ili je možda u pitanju neki nametnuti strah?
– Vrlo malo sam znala o tome priјe nego što sam krenula da radim na predstavi. Legende, priče i mitovi su veoma podatni i važni za umјetniču kreaciju, na filmu, pozorištu i u drami, ali, meni je bitno da činjenice ili fikciju ispirisanu njima povežem sa nama danas i ovdјe. Legendama i mitovima mi pridajemo premalo ili previše značaja, a oni u velikoj mјeri oblikuju naš kolektivni identitet. Reinterpretacija mitova i legendi je šansa da preispitamo svјesno ili nesvјesno nasliјeđena značenja, modele i obrasce koji se kriju u njima. Lokalne priče koje se prenose vјekovima i godinama meni su umјetnički vrlo inspirativne, jer bilježe trag kolektivnog nesvјesnog i vrlo konkretnih istorijskih okolnosti i događaja. Takve legende su kao neka zajednička viševјekovna priča koju svi zajedno pričamo, nadopunjujemo, nadograđujemo, domišljamo i miјenjamo, i taj osјećaj da se nadovezujemo na maštarije, izmišljanja, teme i priče nekih ljudi kojih više nema, a koji su započeli tu pričalačku nit mi je inspirativna i uzbudljiva, prkosi ograničenjima vremena, prostora i smrtnosti.
