PIŠE: SONJA ŽIVALJEVIĆ
Šta se tu još može učiniti. Ili, barem, šta reći.
Razmišlja Pesnik dok stoji pred Vremenom kao Don Kihot pred vetrenjačama, kao David pred Golijatom, kao Sizif pred brdom, kao težak pred svetim hrastom, kao pastir pred tamnim nebom koje se lomi, puca i cepa u napadu ljubičastih munja.
Vreme se igra i povremeno pretvara u ravnodušno more.
Pesnik je naoružan iskustvom, znanjem, sećanjima i stihom. Vreme se svemu tome smeje. Cereka se, hvata za stomak i pada na leđa, upirući prstom u,,Ludog Pesnika”.
Ali, Pesnik se njega više ne boji. Upoznao je neprijatelja. Otkrio njegove tajne.
I zato, dok stoji pred Vremenom, okreće se za tren ka nama i kaže:,,Ne bacajte starudiju. Proverite, možda smo još unutra.”
Možda smo još tamo gde nas više nema. Oko gluvih ognjišta. Pragova, pomešanih sa zemljom. Suvih jaruga. Možda su nam glave u snoplju žita koje se decenijama već ne povija, ne šušti, ne šumi.
I šta su, uopšte, decenije, godine, dani, sati...
Mladost... Neka ide, neka teče, neka se ne osvrće. Mladosti, ne boj se! – viče Pesnik, ne obazirući se na spodobu ispred, koja menja oblike, odela, pozorišne uloge, začikava i podsmeva se, želi da se igra s njim kao mačka sa cvrčkom, da ga odvuče do ponora.
Pesnik nad ponorom peva. Njegova pesma je o tome da nema izbavljenja. Ali da ima pesme. Da nema nazad. Da se ni napred nema kud.
Nekada, i Pesnik progovori vatrom. Jednog samo da nije! – zaviče.,,To jednorogo čudovište!!! To zubato, ružno, otrovno, malo!... Sjeme se srpu zatrlo!”
Vreme ga onda podseti na zidove, granice, kazaljke, od danas do sutra, rok upotrebe, nalete praznine, brisani prostor, na naših pet minuta, propušten trenutak, te da ni ono nije naivno i da zna da Pesnik zna – da sve je laž. Da sve su zablude. Da ničega – nema.
Ode Vreme. Onda, verovatno namerno kasni. Šta preostaje Pesniku nego da,,vežba prostor”, dok čeka. Prostor se, u Pesnikovim očima, brzo zamrzava. Pobogu, kao da je vreme dvorište, kaže. I okrene se da seje. Seje zrna po beloj hartiji. Reč po reč.
Svoje tajne Pesnik njima prepušta. I svoje disanje. Svojim životom ih hrani.
Pesma je zaklon. Ona sakriva da bi otkrila, ona kali onog ko je stvara. Ona je zajednička – i autor i čitalac traže nastavak priče.
A u nastavku priče – još o čoveku, biću koje nečim nije zaslužilo milost.,,Učini li samo korak/već je nekom na put stao”. Za razliku od lastavice koja,,kad krene/sve četiri strane svijeta/pod krilo zavuče”.
Pesnik je, ipak, na strani čoveka. Dobro i njega poznaje. Želi da ga nauči. Vreme je ionako nestalo, otišlo da bi mu se nadali, da bi ga čekali, da bi u njega verovali. Eno, sada je opet ravnodušno more. Rasipa se beskrajem odnoseći Pesnikove i naše čežnje. Naša imena. I naše čekanje.
***
Šta se tu još može učiniti. Ili barem šta reći.
Pesnik (pesnikinja, čovek), bio bezimen ili ne, ipak – čvrsto stoji na svojim nogama gledajući prema moru.
A Vreme – možda laje, možda kasni, možda se s nama poigrava, ali –ne ume da seje reči.
***
Nakon antologijskih stihova u ”Prolaznicima”, pitali smo se – kakva će biti nova knjiga Jovanke Vukanović. Da li će biti korak dalje. Pokazalo se da pesnikinja, u odnosu na svoju prethodnu knjigu, nije samo načinila korak dalje čvršćom povezanošću pesama, kompozicionim skladom i dinamikom zbirke, neočekivanim poređenjima i motivima, snažnim (antologijskim) stihovima – grumenjem otkinutim iz najdublje sopstvene istine. Načinila je korak dalje i u naporu mislećeg (od kada je čovek) da se nosi s fenomenima vremena, neumitnosti i usuda, oslobađajući sebe i druge straha, otimajući se slikom, ironijom, stihom. Duhom.
Mnogo toga, zaista, ne stiže na vrijeme. Opet, mnogo toga stigne baš kada i treba. Kao i ova knjiga naše Jovanke Vukanović.
