На шта вас асоцираjу мириси, на шта вас неки мириси сjете или на кога вас подсjећаjу? Да ли вас мириси врате на нека мjеста или у неко вриjеме? Да ли памтите неке људе по њиховом мирису? Мириси су љековити за душу, за срце.. Сjећам се, jош као дjевоjчица, риjетко jе ко од жена тих осамдесетих користио парфеме. Сjећам се комшиница коjе су их имале и како jе циjела улица мирисала када би оне туда прошле. Биле су то двиjе сестре. Рођене. Jа, дjевоjчица, стаjала бих на прозору и гледала кад би оне изашле из своjе куће, а онда бих брже болjе потрчала да их загрлим. И jош увиjек се сjећам тих њихових мириса,неког лаганог ружиног цвиjета коjи jе лиjепо стаjао на њиховом лицу. Код куће jе наjдивниjе мирисао домаћи, печени хљеб и татина прва jутарња кафа,коjом би будио маjку да не закасни на посао. А онда и чувени мирис ванилица коjе сам правила викендима са маjком, више да бих се jа забавила, а мање толико што су нам се уистину jеле. А онда мирис печене паприке, коjу смо дуго у комшилуку миjешали у огромном котлу, док jе пола насеља пекло аjвар. Љети jе наjдивниjе мирисао ваздух уз море, док бих бацала каменчиће и прескакала ограду, правећи се да не чуjем како ме маjка и отац дозиваjу да се вратим. Била сам несташна, вољела сам да се играм, и тако одем…Jедном су ме два сата тражили, нисам намjерно хтjела да се одазовем. Сjећам се и чика Милетиног дувана, коjи jе гушио сваког око себе, а у коме jе он посебно уживао. Сjећам се да сам се заљубила у мирис коже мог садашњег мужа и да га њушкам и дан данас, а родила сам му двоjе дjеце и наравно..наjдивниjи мирис беба. Кад сам кући дониjела то малено, гараво, клупко љубави, знала сам да мора да има посебан мирис. Мирис коjи никад нећу моћи нити желим да заборавим. Дуго сам тражила, мирисала, њушила, затварала очи и замишљала љубав док ми jе мирис, незаборавана, окупирао мисли. Мустела. Кад вас неки мирис подсjети на нешто чисто, мекано, њежно и неодољиво, а опет довољно реско и снажно да не заборавите. Никада. Немилице, у огромним количинама, увиjек и у свим вариjантама била jе ту. Моjа мустела. Знаjући себе да сам баш као Jean Baptiste, осjетљива на поjедине мирисе, и оваj jе подсjећао на неку мистериjу, нешто невино, кристално чисто, на бебу. И открићу вам таjну, дуго сам га љубоморнo крила, чувала, мацкала своjу бебу, касниjе и диjете, овом биjелом и предивном течношћу. Нисам баш увиjек могла да jе приуштим, али сам зато циjедила ово благо до последње капи. И касниjе, кад jе та беба постала дjевоjчурак, наметала сам jоj да се умиjе или намаже лосионом, како би ме вратило у доба кад jе била моj неодољиви смотуљак. И онда се jедног jутра догоди хаос. Уочим да ми jе нагло количина тог "блага" почела да нестаjе..Разгоропадим се и као рис кренем да њушим, jедно, друго, треће..и? ОН! Моj муж jе нашао моjе скровиште и немилице jе трошио моj мирисни нектар. Била сам биjесна, љута…а онда сам га само загрлила и рекла "ходи, даћу ти да миришеш, буди и ти дио ове мирисне баjке"..И данас памтим људе, мjеста и догађаjе по мирисима…Мирис кафе, домаћег хљеба, печене паприке и аjвара, мирис цимета и ваниле и мирис Мустеле…Мене по овоме можете препознати...