Почеле су кише, суморно вриjеме и спавање до поднева. Jош jедан викенд пред нама, а већ се питамо кад ће љето, jер фале те шетње и лиjепи дани. Гледање кроз прозор у рани jутарњи час, док киша умива тек опрана стакла и добуjе по симсу. Увиjек сам вољела да спавам код прозора, увиjек малко отворен и увиjек свjеж ваздух, а онда киша коjа лупка и тако ме успављуjе. Сатима сам могла да лежим и гледам таj ритмички бит и како се лишће креће и таj специфичан шум док пада и одбиjа се кап од тло. Па оно ниjе ни гладно превише, покривен си неким лаганиjим прекривачем, тек довољно да ти jе баш таман ако jедно стопало провири и тако сатима. Е, то су била времена, кад сам била млада, jедра и неудата. Безбрижна и без обавеза. А данас, а очи отворим креће локомотива "Има ли што да се jеде, ол` направит палачинке, стави по кафу, ђе ми jе ово, ђе оно" и од оне лиjепе романтике и спокоjа са почетка приче не оста ништа. Сад jе киша "смарач, мрзим кишобран коjи сам негдjе затурила и надушена коса, вjечна свађа ко ће до продавнице или да баци смеће". И тако лагано престаjемо да будемо њежни и да нам значе мале ствари, као што су капљице и лист кога умиваjу, дакле, стари се. На jедном прегледу, jер ових дана од "културних" дешавања посjећуjем jедино Домове здравља, каже ми докторка "ваше метаболичко здравље jе као да имате шездесет и пет година". Без и jедне гримасе на лицу сам jоj рекла ОК и како да то поправимо. Жена стаде, "али ви се ниста зачудили, изненадили", рекох не, заиста се тако осjећам. Потпуно изнутра старо и некако потрошено. И то ниjе добро. Човjек себе доведе до тог нивоа, да се осjећа лоше, трпаjући у себе све и свашта, не водећи рачуна шта jеде и пиjе и уруши оно jедино што има, а то jе себе, своjе тиjело, своj храм у коме живи. И нема те крпице, скупе, наjскупље, коjа ће прекрити нездравље у нама. Не постоjи и ма колико се трудили, негдjе смо сви свjесни да се наjвише плашимо онога што не видимо и не познаjемо. Jуче доживим jедан врло емотиван моменат. Мог драгог приjатеља, отац у деветоj децениjи, након књиге коjу jе написао, даjе интервjу. Мало сам им помогла да се све то догоди и он ме зове. Каже " тако сам Бисо, био поносан на свог оца, тако сам био срећан што сам му удовољио и да каже нешто пред камерама, тако jе он стар и већ доста немоћан био уjедно и сjаjан и рjечит и сталожен, Бисо, ниjе се збунио ни jедном. Jако сам поносан због тога". И почиње да плаче и рида. Свjестан да jе урадио нешто лиjепо, да jе некоме испунио жељу, свjестан пролазности и растанака коjи су неминовни и свjестан да ће таj интервjу бити можда запис коjи ће га сjећати на оца, коjи jе данас, углађен и фин, господин пред камерама. И док кроз сузе, коjе није могао да заустави, говори "извини, извини, Бисе, на моjоj емоциjи, одавно нисам плакао", схватам да сам срећна што сам окружена људима коjи jош имаjу то "нешто" у себи, коjи jош увиjек умиjу да се смиjу на глас, да плачу од среће туге и да не сакриваjу своjе емоциjе. И на краjу дана стиже ми порука коjа гласи "хвала ти на овоj емоциjи од данас". Не драги приjатељу, хвала ТЕБИ, што си ме подсjетио да и jа имам емоциjе, што си ми показао да jош ниjе отишло све у першун и да смо ипак људи, саздани од емоциjа. Да и jа назовем свог родитеља, кажем колико га волим, и некако захвалим за живот и излиjем сузе поноса и среће. Хвала теби моj вољени приjатељу, jер све иза "оног зареза" се учи, рекох му (бити професор, доктор, пjесник..) а бити вољен jе привилегиjа. Волим вас, и волите се. Љуби вас Биса ваша.
