Malo me ima, pa me nema, a lijepo osjećam da vam nedostajem. Vruće je, a i ja sve gnjavim u poslednje vrijeme, te ovako ćete, te onako ćete..više se volite, grlite, ljubite, pa mi se sve čini da sam vam i dosadila, ali bolje da jesam, jer vidim "slabo se prima". Otrovaše nas ove slike sreće i zadovoljstava, slike punih trpeza i punih pasoša, uspješnih fit magova i zgodnih tijela, iza kojih se, nerijetko, kriju, gladne oči, traume iz djetinjstva, mnogo plača i nesigurnosti. Kad ćemo konačno prihvatiti sebe onakvim kakvi jesmo. Ja sam vječita bucka, sa plus deset, petnaest kilograma gore dolje, i...šta ćemo sad? Ne pada mi na pamet da se fotošopiram do uznemoglosti, dok mi članak na nozi ne bude tri santimetra. Helou, to nije normalno! Nema te tehnologije koja može nahraniti gladne oči ili hladno srce. Neko reče, citiraću po milioniti put "nacija najsrećnijih slika i najtužnijih života". I onda naslov od kilometar "u lajvu ubio svoju ženu, dok je dijete plakalo na podu". Uđeš na profil i imaš šta da vidiš. Uzoran građanin, sportista, zdrav život, hrana, teretana, au glavi..Bomba! Čekalo se samo na tih pet minuta kada će da eskalira, jer...jer...ko to zna, koliko je tuge, slabosti, očaja, nemoći i frustracija, nosio jedan život, do smo mu mi, uvaljeni u fotelju i grickajući čips, zavidjeli na slikama punim sreće, mišića, proteina i adrenalina. Moja Breno, tačno si sve u pravu kad reče "pazi kome zavidiš", a i čemu to.. Čemu ta nasušna potreba, da moram i ja kao drugi..aman, ne moram. Voljela bih, ali ne moram po svaku cijenu i sve..i zašto bih..Ne moram da budem u trendu, da nosim kosu kao svi, da sam u bojama trenda, obilazim mjesta koja su IN, pratim sve moguće i nemoguće trendove. Nekad ne mogu ni ja ni moj džep. Opustite se ljudi, ja ne znam koji nam je vrag. A toliko histerije i neuroze u tako malom biću zvani -čovjek. Srdžbe na kile. Pa veli "ćuti dok ja pričam" i zamanu rukom, dok se raspituje za najskuplji telefon i marku. I dok mu pričam, sva u čudu, mislim se, "šta će tebi telefon, i to najskuplji, kome da ga pokloniš, koga da ucijeniš..koji je to prestiž, koji će tebi vrag išta, dok stišćeš zube i siktiš ka sirotoj ženi koja ti je garant troje rodila...ili nije..nevažno. Svrati, čovječe, do knjižare, kupi sebi neko lako štivo, prelistaj nešto, oplemeni se, pođi pogledaj neki film ili predstavu, malo omeči.. i onda opet mislim, neko će njemu da pozavidi, kad izvadi skupi uređaj na astal i lupi šakom o isti. E, moj baćo, telefon ne čini čovjeka, baš kao ni odijelo, ni auto..ništa od toga.. Onda listam dalje, između slika lijepih tijela i zuba, raznih destinacija i pljatova punih gambora i lignji, apel "pomoć ženi - trudnica izbačena na ulicu". WTF! Opasno smo se zaigrali i sad ne umijemo da se zaustavimo. Nešto mora da se dogodi da nas fizički probudi i kaže STOP, ovako više ne možete hjumasi. Niste dobri, niste dobri! Počeće priroda opasno da se poigrava sa nama. Već je upućeno par opomena, ali džabe, ne čujemo, ne osjećamo, ne želimo da se potrudimo. A moraćemo, jer, ovako nigdje nećemo stići. Prekratko smo tu, da bi ostavljali ovako loš trag nečovječstva. Budimo oni koji odišu srećom i empatijom. Znam da ne možemo uraditi čuda, ali i ti mali koraci su koraci, bitno je da ne tapkamo u mjestu. Jer trenutno mjesto i nije nam baš za pohvalit se. Zahvalnost, čista glava i duh, osmjeh..i manje će biti bijesa, ljutnje, boli i tuge...budimo nečije Sunce, a ne siv oblak...voli vas Bisa..
Pratite nas na
Pridružite nam se na viber community
Pratite nas
i na telegram kanalu
i na telegram kanalu
Pratite nas
i na WhatsUp kanalu
i na WhatsUp kanalu
Коментари (0)
Оставите свој коментар