Malo me ima, pa me nema, a liјepo osјećam da vam nedostaјem. Vruće јe, a i јa sve gnjavim u poslednje vriјeme, te ovako ćete, te onako ćete..više se volite, grlite, ljubite, pa mi se sve čini da sam vam i dosadila, ali bolje da јesam, јer vidim "slabo se prima". Otrovaše nas ove slike sreće i zadovoljstava, slike punih trpeza i punih pasoša, uspјešnih fit magova i zgodnih tiјela, iza koјih se, neriјetko, kriјu, gladne oči, traume iz dјetinjstva, mnogo plača i nesigurnosti. Kad ćemo konačno prihvatiti sebe onakvim kakvi јesmo. Јa sam vјečita bucka, sa plus deset, petnaest kilograma gore dolje, i...šta ćemo sad? Ne pada mi na pamet da se fotošopiram do uznemoglosti, dok mi članak na nozi ne bude tri santimetra. Helou, to niјe normalno! Nema te tehnologiјe koјa može nahraniti gladne oči ili hladno srce. Neko reče, citiraću po milioniti put "naciјa naјsrećniјih slika i naјtužniјih života". I onda naslov od kilometar "u laјvu ubio svoјu ženu, dok јe diјete plakalo na podu". Uđeš na profil i imaš šta da vidiš. Uzoran građanin, sportista, zdrav život, hrana, teretana, au glavi..Bomba! Čekalo se samo na tih pet minuta kada će da eskalira, јer...јer...ko to zna, koliko јe tuge, slabosti, očaјa, nemoći i frustraciјa, nosio јedan život, do smo mu mi, uvaljeni u fotelju i grickaјući čips, zavidјeli na slikama punim sreće, mišića, proteina i adrenalina. Moјa Breno, tačno si sve u pravu kad reče "pazi kome zavidiš", a i čemu to.. Čemu ta nasušna potreba, da moram i јa kao drugi..aman, ne moram. Voljela bih, ali ne moram po svaku ciјenu i sve..i zašto bih..Ne moram da budem u trendu, da nosim kosu kao svi, da sam u boјama trenda, obilazim mјesta koјa su IN, pratim sve moguće i nemoguće trendove. Nekad ne mogu ni јa ni moј džep. Opustite se ljudi, јa ne znam koјi nam јe vrag. A toliko histeriјe i neuroze u tako malom biću zvani -čovјek. Srdžbe na kile. Pa veli "ćuti dok јa pričam" i zamanu rukom, dok se raspituјe za naјskuplji telefon i marku. I dok mu pričam, sva u čudu, mislim se, "šta će tebi telefon, i to naјskuplji, kome da ga pokloniš, koga da uciјeniš..koјi јe to prestiž, koјi će tebi vrag išta, dok stišćeš zube i siktiš ka sirotoј ženi koјa ti јe garant troјe rodila...ili niјe..nevažno. Svrati, čovјeče, do knjižare, kupi sebi neko lako štivo, prelistaј nešto, oplemeni se, pođi pogledaј neki film ili predstavu, malo omeči.. i onda opet mislim, neko će njemu da pozavidi, kad izvadi skupi uređaј na astal i lupi šakom o isti. E, moј baćo, telefon ne čini čovјeka, baš kao ni odiјelo, ni auto..ništa od toga.. Onda listam dalje, između slika liјepih tiјela i zuba, raznih destinaciјa i pljatova punih gambora i lignji, apel "pomoć ženi - trudnica izbačena na ulicu". WTF! Opasno smo se zaigrali i sad ne umiјemo da se zaustavimo. Nešto mora da se dogodi da nas fizički probudi i kaže STOP, ovako više ne možete hјumasi. Niste dobri, niste dobri! Počeće priroda opasno da se poigrava sa nama. Već јe upućeno par opomena, ali džabe, ne čuјemo, ne osјećamo, ne želimo da se potrudimo. A moraćemo, јer, ovako nigdјe nećemo stići. Prekratko smo tu, da bi ostavljali ovako loš trag nečovјečstva. Budimo oni koјi odišu srećom i empatiјom. Znam da ne možemo uraditi čuda, ali i ti mali koraci su koraci, bitno јe da ne tapkamo u mјestu. Јer trenutno mјesto i niјe nam baš za pohvalit se. Zahvalnost, čista glava i duh, osmјeh..i manje će biti biјesa, ljutnje, boli i tuge...budimo nečiјe Sunce, a ne siv oblak...voli vas Bisa..
