"Оj, старости, наjгора болести", тако веле стари људи, а и она jе добра "свака младост jе лиjепа"... а ево зашто вам ово и пишем. Приjе пар дана, након десетине трпљења, одлучим да одем код доктора. Укочила се ваша Биса, под оба крила. Нит лиjево нит десно, врат не слуша, jедино ми очи раде. Кад виђех да jе враг појео шалу и да више ниjедна таблета не помаже, одлучила сам да одем да видим што ми jе. Одсjек за физиклану медицину и рехабилитациjу. И наравно, као сваки Црногорац, и Биса ухвати везу, код наjбољих и наjстручниjих. И док сам чекала докторку, сjедећи у ходнику гледам - jедна бака, друга бака, деда, стариjа тета, опет бака, опет дека, времешна госпођа и jа. Некоме нога, некоме рука, некога боли раме, неко истегао лигаменте, стотину диjагноза. Вели мени бака до мене "е моj сине, нема те медицине коjа крштеницу исправити може. Ево сjедим пола дана ође, вjежбам што нисам ни у младост, а ваjде нема, кости не слушаjу, потрчати не могу, не знам што се око мене муче. Виђи, ти си млада, а младост jе наjљепша, тебе треба да поправе, а мени jе давно одсвирао воз", симпатична бакица бесjеди, но кад jе прозваше, ипак пожури да стигне, да jоj ко онаj њен "воз" не прескочи. Бjеше ми симпатична. Стигох и jа на ред, докторка дивна жена, стаде да ме испитуjе што и како ми се десило. Дохвати ме за рамена, повуче и вели "опустите се", jа реко "богме сам вам jа скроз опуштена", а "немогуће, рече, па овако напету особу нисам одавно имала". Изгледа то што jе моjоj докторки "опасна напетост", за моj поjам и живот jе потпуно природно стање. Свакодневни стрес jе довео до тога да су људи, као жице, и ако ко трзне мало jаче, покидаше се. Дадоше ми посебну "ударну" терапиjу. Читав протокол, па на jедну банду, па на другу, па на трећу, оно кад не знаш, некако ти све изгледа компликовано и конфузно. Сjеде ме сестра у просториjу, гдjе бjесмо четири бакице и jа. Намаза ме, обрни, ок'рени, убоде неким ласером, мене забоље jако, скочих, jекнух "jел осjећате бол?", "а како не осjећам, све сам свице преброjала..", нашто се бакице насмjаше, подигоше сиjеде главице, jа им намигуjем преко маске и контам "тачно им jе моjа поjава улила вољу и жељу за животом, и сад оне мисле, "па нисмо ми баш тако старо гвожђе, ево има и млађих коjи се пате, нисмо ми за отпис".. И ево трећи дан се дружимо, већ уиграно, знамо коjа jе чиjа просториjа, шта ко ради, нема непотребних питања и све иде као подмазано. На све се човjек лиjепо навикне. И то jе оно што сам вам и приjе говорила. Али не да се Биса научити памети, боље jе сприjечити него лиjечити али ако и дође до лиjечења, увиjек jе боље на вриjеме, никад не игнорисати бол. Некада jе бол приjатељ. Указуjе нам да нам нешто фали, да се окренемо себи, да се миjењамо. Било да jе физичка или емотивна, и бол jе наша, она нам покзуjе да смо jош живи да jош увиjек треба да се боримо, да не одустаjемо од себе самих, jер док смо jош ту, значи да ниjе краj и да jе jош много тога пред нама. Опет, тек одлазак љекарима, доведе нас до мисли колико смо срећни када смо здрави и да зрав човjек има хиљаде жеља, а болестан, заиста, само jедну. Да га не боли. Будите захвални ако сте здрави, стараjте али брините о себи, немоjте да чекате да попадате као маслачци jер онда jе баш касно и незгодно. И све се додатно компликуjе. Е, да, jедна бакица ми рече "коме jе виjека, томе jе и лиjека", jа сам бака и прабака, а чекам од праунуке диjете. Рекоше назваће jе по мени. Морам мало ове руке поисправит, неко мора ту бебу да носи". Хоћу у жељи и вољу, оптимизам и године ове стариjе. Потписуjем, а до тада рапидол, кетанол и мазаже, па дако буде боље. Воли вас Биса.
