Киша коjа данима пада, као да наjављуjе неку тугу. Што сам стариjа, то добовање капи по симсу прозора, више подсjећа на неку тужну симфониjу, мање на успаванку. Неке се тужне мисли сjате као вео и не пуштаjу. Као лош предосjећаj увуче се нека зебња у кост..и да, стигла jе тужна виjест. Моjе драге тетке више нема. Преминула jе, стара, сама и у даљини. И онда таjац, као нож, посиjече по утроби и намеће се милион питања. Шта jе живот, како га трошимо, на кога, са ким? Колико уживамо у њему, зашто се свађамо, чему љутње и тишина, jер никад се не зна ко одлази приjе, а ко касниjе.. Тетка jе живjела далеко, ниjе имала свог порода и била jе прилично сама. Старост jе сама по себи тешка али jош тежа jе самоћа. Старост, самоћа, болест.. Знам да jе она можда и уживала у своjоj самоћи, када jе била млађа, слободниjа.. Кажу "самоћа jе опасна, као зависност, када jедном схватиш, колико jе мира у њоj, не желиш више да се бавиш људима", али усамљеност jе jош тежа. То jе оно кад jе душа сама и празна, кад немаш са ким да подиjелиш срећу, тугу, љубав. Усамљеност ниjе здрава, она кида, реже, разара.. Она ствара дубоке ожиљке и тешко се видаjу. Сада када jе нема, питам се, jесам ли могла више, jесмо ли се довољно дружили, jел требало све баш овако или другачиjе. И да ли су даљине увиjек разлог и да ли jе заиста тачно оно "далеко од очиjу далеко од срца". Има истине. Ниjе исто написати мejл, послати поруку, стикер, нема мjерне jединице за загрљаj, топао и миришљав, за стисак руке и раме за плакање. Не желим да мислим о томе како jе бити сам и стар, болестан и немоћан. Обузме ме и туга и биjес и жал и каjање. Зашто лjуди не умиjу да се више посвете од каквог смо то кварљивог материjала направљени да немамо таj неки "ЧИП" да нас врати на фабричка подешавања, да будемо као дjеца, коjима jе изад свега битна љубав, пажња и близина. Додир. Не смиjем да мислим какви су ти последњи дани, сати, у самртноj постељи док чекаш да се вратиш творцу. Сама. Била jе сама. Да ли jе имала болове, а никога ниjе било да jе ухвати за руку, стару, смежурану..Пољуби jе у остарео мекан образ и тихо jе слаже "проћи ће".. Тужна jе старост и самоћа. И сем те конекциjе мислима, нисам имала ништа. Та духовна спона коjа ме jе везала за њу и неке оскудне успомене. Нисмо их имале пуно. И то jе жалосно. Она jе себе давала другима, свим срцем, превише. А гдjе су они били..да таj задњи издах или удах срца и душе испрате на вjечни почив. Била ми jе драга, са свим своjим манама и врлинама..Врцава старица коjа jе свакога насмиjавала а у срцу jе можда крила наjвећу бол, тугу и жал. Знам да jе знала да jе сама иако jе око себе окупљала људе, странце, приjатеље. Сам си кад немаш свога приjатеља, партнера, сам си кад немаш своjу дjецу, своjу крв месо, сам си..и усамљен. И живот се претвори у пуко чекање. Чекање да све прође ...и бол, и туга и самоћа.. Нисам jоj никад рекла да jе волим, никад ми ниjе дозволила, ниjе умjела тако да се "мази", као друге тетке. Знала jе да ми каже "лиjепа си, али ти jе муж љепши", то jе био њен начин да нам обома упути комплимент. Каже да jе у последњим данима гледала Ваjине слике..и то jоj jе гриjало старачку душу..док jоj jе ниjе Бог примио. Ово нек буде моj поздрав њоj..и захвалност за све успомене коjе ми jе даривала. Надам се да jе сада на бољем мjесту, окружена рано преминулом браћом и сестрама коjе jе вољела..и надам се да jе сада ништа не боли..и да ниjе сама..и да ниjе тужна..усамљена...