Како је сам Муфтија признао, то се десило под лажним презименом.

- Тренирао сам фудбал као клинац. У Београду ниjе било средње теолошке школе, исламске, па сам наставио школовање у Сараjеву. Наставио сам да тренирам у ФК Сараjево, добро смо напредовали, било смо на краjу првенства Jугославиjе за jуниоре у финалу са Звездом. Цветковић, тадашњи секретар, рекао jе тада мом оцу (Хамдиjа Jусуфспахић, био jе почасни реис-ул-улема Исламске заjеднице Србиjе и дугогодишњи београдски муфтиjа, прим. нов.) и мени да, као београдско дијете, треба да дођем у Звезду, да ме чека дрес... – прича Мустафа Jусуфспахић.

Тако jе и било…

– На наредном распусту сам тренирао с њима, мислећи да ћу то са своjом генерациjом, међутим, у свлачионицу улазе Драгиша Бинић, Пикси… Мислио сам да сам погријешио свлачионицу! Онда су ме повели у Зрењанин на утакмицу против Пролетера, али нисам смио да играм званично за Звезду, jер сам био регистрован у клубу у Сараjеву. Тако сам, да бих играо и да би видјели какав сам на терену, добио дрес с презименом Jанковић. Изађемо на терен, али jедан посластичар, коjи jе познавао мог оца и мене, кад ме jе видио, почео jе да виче: “Мустафа, Мустафа…” Тако да су ме склонили иако ми jе тренер рекао да сам добро играо полувреме – навео jе муфтиjа Мустафа Jусуфспахић.