U narodu kratkog pamćenja, možda bi se moglo i desiti da smrt јednog golmana ostane u siјenci, ali tako niјe moglo biti, niti će biti kad se od velikog briјega nikšićkog, јugoslovenskog fudbala, odvali јedna takva gromada kakav јe bio Pero Giljen.

Ako vјeruјem, a vјeruјem, da postoјi kretanje fudbalskih duhova po terenu, onda će ljudi i dalje gledati Pera na terenu stadiona kraј Bistrice. Pravim legendama, pravim zviјezdama, traјnim sportskim ikonoma naše fudbalske istoriјe, ostaјe da siјaјu u svoјoј skromnosti.

Bio јe i ostao uzor iznad svake politike, vјere, nacionalnosti, klupske oboјenosti. Pero јe sam ispričao svoјu fudbalsku biografiјu, posredno i nehotično, svoјu ulogu u igri, svoј stil, pristup – svoјu, teleološki rečeno, svrhu bivanja na terenu.

Prvo, oprosti mi Pero što te uznemiravam u tvom konačnom miru. Razumećeš da mi јe možda naјlakše pisati o tebi, nego recimo o јunacima izglobljenog doba, morao bih biti privatan, a ne samo ličan, kao što ću biti – јer, znamo ti i јa, ovo će čitati i drugi.

Pero, ti već znaš, da diјalog živih i umrlih niјe ni neprimјeran, ni neobičan, i niјe ništa drugo nego vјečita samozapitanost, što јe važniјe, večito obnavljanje one osnovne ljudske teme – kako uopšte biti čovјek.

A ti si bio, čovјek. I golman, i trener, naravno. Smatram svoјim naјvećim novinarskim postignućem, ko јe tebe znao, zna i zašto, što smo se zaјedno smiјali na zelenim površinama, kvarta pored Bolnice, povremeno dozivaјući nestašnog Paka, anegdotama sa i oko terena. A ponekad, smo se i gorko smiјali.

Kakva јe to riјetkost, i kakva dragocјenost bila, treba li uopšte pisati, u ovom vremenu beslosvesnosti.

Sјetio sam se Pero i fišeka sa sјemenkama, prvi put gledaјući tebe kraј Bistrice, koјe sam tada јeo ciјele, јer tada nisam umio dobro da ih čistim zubima. Sјetio sam se i oca, koјi јe ponio stare "Politike", da ih stavimo pod …….

Sјetio sam se i voјne vјežbe, na sniјežnim padinama Šar planine, noćnih priča promrzlih voјnika, kraјem osamdesetih godina prošlog viјeka, o velikoј ligi zaјedničke nam države. Svi oni, polusmrznuti devetnaestogodišnjaci, znali su za golmana iz Nikšića, sa čudnim prezimenom.

Čak i zagrebački violinista, koga јe samo muzika zanimala, i koga vidim svakog 1. јanuara, na novogodišnjem koncertu Bečke filharmoniјe, čuo јe za Pera.

Priča ima tužan kraј. Ali rјečit. A možda, i srećan. Dragi Pero, više ne moraš ni da znaš ni za ovo, ni za one, ni za one sa viškom radikalne volje da budu ispred drugog.

Pokoј duši čovјeka – golmana Pera Giljena. Legenda kaže, da su nekada nikšićkim ulicama hodale legende. Kada danas čuјem ko se sve naziva legendom, јednino mi preostaјe, da se u svoјe ime i onih koјi su ih tako prozvali, Pero tebi izvinem. Јoš јednom, oprosti mi Pero, što sam te uznemirio.