Након одласка из Будућности Воли у Црвену звезду, Никола Ивановић одлучио је да се јавности обрати саопштењем, које преносимо у цјелости.

- Драги пријатељи и цијела кошаркашка јавности, желио бих да у контексту одлуке везане за моју спортску каријеру, упутим једно дуже саопштење:

Цијели живот, као и пуно дјеце, сањам једно. Да будем професионални кошаркаш. Сваки исказани труд, проливени зној је био уткан у мозаик тог истог циља, да Божији дар талента који ми је дат, оправдам, и докажем да сам вриједан тога. Потврда је стизала у виду успјеха, који су долазили временом. Била је то и потврда вриједности које су пуно веће од материјалних добара и које представљају тек неке од непроцјењивих ствари: поштовање, духовна и емоционална подршка кад не иде добро, осјећај обостране припадности и још пуно тога. Пуног срца могу рећи да сам је имао од вас, мог народа и од дивних људи којима сам окружен. Али, ето у овом моменту се показало, нажалост, да то није био случај са свима и да све што сам дао клубу мог града неком није било довољно.

Ником не замјерам за то. Па ни за мурал, ни за увреде, ни за горке и тешке ријечи зла и равнодушности које су излазиле након толико година остављених за успјех и промоцију нашег града и државе. Све разумијем и желим само једно: да ми будете здраво и да вам буде свако добро. Ви који сте показали да ипак нисте били моја шира породица каквом сам вас доживљавао: желим вам да за све одлуке добијете подршку и истинско поштовање које ја нисам добио од вас. Да не осјетите то на себи, како је када не знате ни дио околности, а судите о нечијем животу као да сте прошли тим путем. Искрено вам желим да то не доживите и да вам правда увијек буде сапутник у животу!

Потичући из породице старосједилаца са Цетиња, а као рођеном подгоричком дјетету, није ми требао никада додатан мотив да играм за клуб свог града и за репрезентацију. Поносан сам сам што је то препознато и што је оставило утисак на народ у мојој Црној Гори, од којег сам добијао најљепше осмијехе, искрену подршку у успјеху и саосјећање у тешким моментима. То ми је хранило душу и дало снаге да издржим и оно што се не може виђети на малим екранима. А било га је, и то пуно. Први одлазак из клуба мог града ми је донио неколико озбиљних траума, које сам носио у души и дијелио само са мојим најближима. Све то сам свјесно потиснуо кад сам се вратио, да ме не би реметило да дам у сваком моменту све што имам за остварење заједничког циља. Kоји је дошао убрзо. То су најсрећнији дани мог живота.

И након тога се наставило у истом правцу, дајући сваки атом снаге за клуб и град ком своју припадност нисам доказивао никако другачије, вец љубављу и залагањем. То је било више од максимума. Свјестан сам сада да су постављена нереална очекивања од неких људи очигледно некад превазилазила моје реалне моћи. И често су била утемељена на мислима да сам увијек и у сваком минуту на терену и ван њега, у процесу доказивања који јос увјек траје, као да управо тај дан почињем каријеру.

И када нису била на тај нацин испуњена “очекивања”, неријетко сам слушао: ‘није то то’, ‘нема ниста од њега’… То ми је наметало додатну одговорност и терет емоционални, али и у том домену дао сам више од својих могућности, па могу рећи да сам апсолутно миран.

По истеку посљедњег уговора, имао сам само једну званичну понуду за наставак каријере. Евролигашку, од стране KK ЦЗВ. Озбиљну и конкретну. И како кажу моје старије кошаркашке колеге и стручњаци та понуда је изузетна потврда мојих вриједности и сјајна шанса за даљи развој у лиги коју желим да играм од кад сам био дијете и то са тренером с којим сам већ сарађивао, и у ког имам повјерења и вјере да ће ми помоћи да ту шансу могу и оправдати.

Што се тиче одласка у Звезду, морам да кажем да за мене пут у Београд није иностранство, већ нешто што такође осјећам својим. Мој духовни дом, Храм Христовог Васкрсења замијенићу Храмом Светог Саве, те је то гаранција да ћу се осјећати пријатно, као и када сам први пут тамо боравио. Неће ми ништа бити непознато, нити страно.

Драга браћо, сви домаћи и страни играчи, дивни људи који сте пазили на мене и толико посветили пажње и љубави и једнако пратили и подржали и моје успјехе и моје повреде, бескрајно сам захвалан на сваком трену проведеном с вама. Сви људи који сте мој приватни и кошаркашки живот направили лакшим, помогли ми и цијенили, биће ми најтеже што вас нећу гледати свакодневнно као до сада.

Моји суграђани драги и народе Црне Горе, за нашу репрезентацију ћу се борити свим срцем као и увијек, а у који год клуб да одем, Подгорица је мој дом, ту је моја ужа биолошка породица и шира коју ви представљате. И у име ваше представљацу наш град и државу гдје год ме кошарка и живот одведу.

Бескрајно вам хвала на свој подршци и љубави! Ваш Никола.