Члан Борда Свjетске боксерске федерациjе, некадашњи боксер, боксерски тренер, селектор репрезентациjе Jугославиjе и дугогодишњи истакнути спортски радник, Мирослав Поповић преминуо jе у Београду, у 76. години.

Рођен jе на Цетињу, основну школу завршио jе у Беранама, а гимназиjу и Факултет спорта и физичког васпитања у Београду, гдје је и докторирао. Као такмичар Динама успио jе да стигне до титуле првака Воjводине, а као тренер са екипама и поjединцима на разним међународним такмичењима освоjио jе око 200 медаља, од тога 34 златне. У jануару 1976. проглашен jе за наjбољег тренера Jугославиjе за младе боксере, а већ наредне године био jе тренер првог састава Радничког са коjим jе четири године узастопно био шампион бивше државе. Дуго година био jе селектор репрезентациjе Jугославиjе, а припала му jе и посебна част да на ревиjалном мечу у Лас Вегасу између Европе и Америке, буде селектор Европе. По многима наjвише jе постигао са Вукашином Добрашиновићем, осваjачем бронзане медаље на Европском и Свjетском шампионату, а био jе и осваjач Златне рукавице, док jе његов Дамир Шкаро на Олимпиjским играма у Сеулу освоjио бронзану медаљу. Био jе помоћник Бруна Храстинског кад jе Слободан Качар освоjио златну олимпиjску медаљу у Москви, а у низу многих врхунских такмичара треба поменути да jе тренирао Мирка Пузовића и Љубишу Симића. Поповић jе 2012. године изабран за предсjедника Здружених независних и словенских земаља, jедне од десет конфедерациjа Свjетске боксерске федерациjе, а био jе и предсjедник Црвене звезде. Он jе захваљуjући своjим познанствима и угледу у WBC-у много учинио за црногорски бокс, отворио пут многим црногорским боксерима и његов одлазак свакако jе ударац за „племениту вjештину” у Црноj Гори. Поповић је иза себе оставио кћерку Лену и сина Луку, коjи jе наставио његовим путем, jер jе боксерски менаџер.