Прије тачно 18 година на Косову и Метохији је почело.
У таласу насиља над Србима, њиховом имовином, храмовима и споменицима, 17. и 18. марта 2004, са Косова и Метохије протјерано је 4.012 Срба. Огромна већина се никада није вратила у своје домове.
Током дводневног насиља убијено је најмање 27 особа, од којих 16 Срба, док је 11 Албанаца живот изгубило у обрачуну са припадницима међународних снага безбједности.
Такође, повријеђене су стотине Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи нападнуте и њихову имовину и храмове. Уништена су и 72 возила УН-а.
Током та два дана, према расположивим подацима, порушено је 935 српских кућа и запаљено 35 вјерских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и црква Богородице Љевишке у Призрену.
Црква, која је 2006. стављена на листу споменика под заштитом УНЕСКО-а касније је дјелимично обновљена, прва литургија у њој служена је шест година потом, али трагови девастације и пожара нису отклоњени.
Тај храм, један од најрепрезентативнијих споменика средњовјековне Србије, епископско средиште српске цркве у средњем вијеку, посебно раскошну форму добио је у вријеме Краља Милутина (1282-1321), мада је и раније био архијерејско средиште призренског епископа српске цркве.
Према подацима Епархије рашко-призренске СПЦ, из априла 2004, укупан број уништених црквених зграда током погрома марта 2004. био је близу стотину. Уништене су небројене фреске, иконе и црквене реликвије.
Према проценама Унмика, на 33 локације у погрому учествовало је више од 50.000 Албанаца. Посебна мета били су духовно наслеђе и храмови српског народа.
Спаљен је манастир Девич код Србице и конаци манастира Светих Архангела код Призрена.
У Призрену је осим Богородице Љевишке, уништена црква Светог Ђорђа, као и Призренска богословија и средиште епископије у Призрену.
Протести Албанаца започели су у јужном дијелу Косовске Митровице, након чега су услиједили оружани напади на Србе у сјеверном дијелу града.
Интервенисали су припадници Кфора, са циљем обуздавања напада.
У Митровици су пале и прве жртве, Боривоје Спасојевић и Јана Тучев. Један припадник Кфора је тешко рањен. Усиједили су напади на Србе у Чаглавици и другим насељима у рејону Приштине. Терор се потом проширио и на друге дјелове Косова и Метохије, на Липљан, Гњилане, Урошевац и Призрен.
Без Срба су остали Косово поље, Обилић, Племетина, Свињаре, а у Бијелом пољу код Пећи запаљено је свих 28 повратничких кућа и парохијски дом.
Повод или изговор за погром била је кампања тамошњих албанских медија према којој су локални Срби оптужени да су псима натјерали преко ријеке Ибар групу дјечака Албанаца из села Чабар код Зубин Потока, при чему је дошло до утапања дјеце.
Међународни тужиоци и судије на Косову и Метохији процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа је осуђено.
Погром албанских екстремиста над Србима 17. и 18. марта 2004. на Косову и Метохији осудили су Савјет безбједности УН, као и Европска унија.
