Ратни командант 53. граничног батаљона у саставу Приштинског корпуса Војске Југославије, пуковник Душко Шљиванчанин за Интернет портал РТС-а говорио је о почетку и крају битке у рејону карауле Кошаре, која је трајала 67 дана, а званично се завршила на данашњи дан прије 23 године.
Битка за Кошаре је званично завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије, на основу Кумановског споразума са снагама Кфора, повукла са Кошара. Повлачење је протекло без икаквих инцидената.
Споразумом из Куманова успостављена је копнена и ваздушна зона безбједности, које су се протезале пет, односно 25 километара у дубину територије централне Србије.
Битка на Кошарама, која је трајала 67 дана, постала је симбол отпора непријатељу током НАТО агресије 1999. године.
Свих 130 официра, подофицира и војника Војске Југославије колико их је у зору 9. априла било распоређено дуж 13 километара зоне карауле Кошаре без трунке оклијевања прихватило је борбу за одбрану Србије.
У бици на Кошарама погинуло је 108 припадника Војске Југославије. Војска Југославије се са Кошара повукла тек након потписивања Кумановског споразума. До 14. јуна непријатељ преко Кошара није могао.
Снаге Војске Југославије у бици на Кошарама 1999. године чинили су делови 125. моторизоване бригаде, 53. гранични батаљон, војна полиција из Београдског и Крагујевачког корпуса, делови 63. падобранске и 72. специјалне бригаде и мањим дijелом добровољци из земље и иностранства.
Тако ће сурови планински терен српско-албанске границе постати поприште битке која је надрасла свој војни значај.
- То је најкраћа граница Србије према некој од сусједних држава – 115 километара, то је најкрвавија граница и на њој се увijек гинуло и мучки убијани наши војници од њеног настанка – Бошко Жиловић, 1953. из Чајетине, Дејан Радановић 1994. из Новог Пазара, Митар Војиновић и многи други- подсјећа Шљиванчанин.
Осврнувши се на догађаје који су претходили бици, Шљиванчанин је указао на побуну у Албанији. До побуне је дошло 1997. године када су опљачкани магацини са наоружањем албанске армије, изнесено је више од 800.000 разних врста наоружања и милиони метака и друге муниције разних калибара.
Према његовим ријечима, све карауле које гравитирају према простору Косова и Метохије су спаљене и дио њих постају базе за убацивање наоружања, опреме и терориста на простор Косова и Метохије.
- Некада најчуванија у Европи, па можда и у свијету, граница Албаније одједном постаје најнечуванија граница. У току 1998. године догодило се око 130 граничних инцидената који су имали акт агресије. То значи да са једне територије на другу територију крене наоружана група. Примјера ради, да се то деси у неком дијелу Европе, у року од 24 сата засиједао би Савјет безбједности УН јер се ради о агресији- наводи Шљиванчанин.
Међутим, 1998. године то се, како каже, одигравало наочиглед међународних посматрача и ниједна међународна посматрачка мисија није извијестила ниједну међународну организацију.
На државној граници према Албанији 1998. године погинуло је 40 припадника Војске Југославије.
Битка у рејону Кошара почела је још 1997. године, интензивирала се 1998. а кулминирала 9. априла 1999. и трајала до 14. јуна.
Битка у ширем рејону караула Кошаре, Морина, Ђеравица и "Митар Војиновић" представља другу фазу НАТО агресије на нашу земљу.
Почела је снажним ударом из ваздуха и са дистанце по свим објектима инфраструктуре који са простора централне Србије изводе на простор КиМ уз електронско ометање свих веза.
Циљ је, каже Шљиванчанин, био да се изврши тзв. изолација бојишта, опколи и уништи Приштински корпус, порази и понизи Војска Југославије.
Шљиванчанин наводи да је на државној граници напад почео демонстративним дејствима према караули Морина, а главни напад у раним јутарњим часовима, на Велики петак, почео је на рејон Кошаре.
- Напад су извеле регруписане снаге армије Албаније и терористи ОВК, опремани и обучавани од стране западних земаља, прijе свега САД и Њемачке. Наше снаге су биле доста развучене јер су прије тога биле ангажоване у угушењу оружане побуне, тако да се на државној граници нашао само гранични батаљон састављен од војника на редовном служењу војног рока- каже Шљиванчанин.
Шљиванчанину је најтежи дан био 30. септембар 1998. када је мучки убијено пет војника и један подофицир у рејону караула Кошаре и Морина.
Још једном је поновио да је 11. април био тежак дан, када је погинуло једанаест војника. Додаје да је 14. априла погинуо потпоручник Предраг Леовац, најбољи међу њима.
- Затим ту је и 14. јун када сам у близини манастира Високи Дечани формирао колону и кренуо према централној Србији- казао је Шљиванчанин.
По доласку у Брус, 53. гранични батаљон се по први пут у својој историји постројио јер се таква јединица због специфичности задатака никада не постројава.
Крајем фебруара 2000. године батаљон је расформиран и отишао у историју.
- Претке нисам осрамотио, а потомци ме се неће стидјети- закључио је Шљиванчанин.
