На данашњи дан, деветог априла 1999. године почела је битка на Кошарама између тадашње Војске СРЈ са једне и снагама Нато, одосно припандицима “УЧК” и Војском Албаније са друге стране.

Ова битка у којој су се припандици Војске СРЈ, углавном млади војници борили са далеко надмоћнијим непријатељем и у којој су пружали готово надљуски отпор трајала је до 10 јуна. Тог деветог априла, у три сата у зору, отпочела је артиљерисјка паљба од стране Војске Албаније, потпомогнуте припадницима “ОВК” и војницима НАТО (међу којима су били и добровољци из више земаља) на положаје припадника Војске СРЈ.

Како су тада извјештавали медији на албанској страни границе било је више хиљада наоружаних лица (од двије до десет хиљада), међу којима су поред припадника Војске Албаније и терориста ”УЋК” били и припадници британских специјалних јединица, док је на српскј страни границе било свега око двије стотине војника...

Иако су у поподевним сатима после гранатирања војника СРЈ, припадници ”ОВК” у поподевним сатима ушли у караулу Кошаре, припадници Восјке СРЈ који су у међувремену добили појачање успјели су у наредном периоду до потписивања Кумановског споразума да спријече пробој непријатеља на линији фронта дугој петнаест километара.

Иако су припадници ”ОВК”, албанске војске потпомогнути припандицима британких специјалних јединица, њемачким и другим добровољцима током двомјесечних борби свакодневно покушавали копнени пробој праћен бомбародвањем Нато авијације то им није успјело, због чега је битка на Кошарама остала као синоним храбрости младих војника тадашње војске СРЈ са далеко бројнијим и надмоћнијим непријатељем.

Иако је према расположивим подацима у овим борбама више од стотину војника СРЈ (тачније 108 војника) изгубило животе, према незваичним наводима на другој странни међу припадницима “ОВК” Војске Албаније и војницима НАТО било је далеко више жртава између 150 и 300, мада је према неким наводима тај број далеко већи.