Посластичара „Корзо“ у самом центру Подгорице већ више од 60 година траје и опстаје са својим аутентичним ентеријером и услугом, до те мјере да је постала један од симбола града.
Шта је било пресудно да се радња добије тај култни статус: оригиналне столице, чувени качамак, сладоледи и боза, подгорички марифестлуци или једноставно прича породице Хамза који су са Шар-планине оддлучили да се доселе у главни град Црне Горе.
Власник посластичаре Хусреф Хамза, који је занат наслиједио од ђеда причао нам је о свему овоме, уз кафу и "на ти".
- Ми смо Горанци, етничка мањина која прича старо-словенски језик и слави Ђурђевдан. Бити Горанац је супер- са смијехом проговара Хусреф.
- Никад нисмо имали никаквих проблема. Подгорица никада није познавала национални набој. За Горанце су многи сазнали после 2000. године, а до тада су нас сврставали у Албанце- шали се Хусреф.
Оно што је посебно интересантно јесте да је "Корзо" од самог отварања била прихваћена као староподгоричка радња.
- Ми се јесмо доселили у Подгорицу, али смо одмах прихваћени као Староподгоричани. Мог ђеда је прихватила Вера Оташевић, мајка чувеног Торза који је био власник кафића у центру. Вера је издала кућу у склопу које је била наша сластичара пуних десет година. Касније смо купили имање од чувене Црногорке која је имала фотографску радњу и 60-тих година је било пола фотографска радња, а пола наша сластичара.
Хусреф је почео да ради у угоститељству са 16 година. Пуне двије деценије бављења угоститељством прославиће у јуну.
- Некад је било понижење бити посластичар. Горанци јесу добри посластичари, као људи смо приступачни, али мислим да ту нема неке генетске предиспозиције. Једноставно је кренула нека генерација да се бави тим и само се наставио низ- каже он.
Тренутни ентеријер посластичаре са дрвеним ободима и наранџастим столицама је још од 80-тих година и нису га мијењали.
- Стара радња је била са дрвених патосом и тапетама. У периоду 2000-тих смо једно вријеме улицу држали живом. Кафића није било у околини а улица је спала на четири стола. Некад их је било, вјеровали или не, преко 200- каже Хусреф.
А рецепти из Корза су типични балкански, што значи колач мора бити много сладак са много шећера. Стога на рафовима су баклаве, шампите, урмашице, жито са шлагом...
- Баклава и шампита су увијек број један, а ишлер и падобранац су колачи модерне Подгорице, тачније Миркове Вароши. То су најозбиљнији модерни колачи. Хотел Црна Гора је имао ишлере и ми. Можемо рећи да су ишлери и падобранци наслеђе нове Подгорице 70-тих и 80-тих година- наводи Хусреф.
„Корзо“ је једна од двије посластичаре у цијелој Црној Гори гдје се служи боза.
- Боза се служи још у Улцињу једино и код нас, а некад је боза била у свакој посластичари. Од бивших југословенских република активно се служи у Сјеверној Македонији и на Косову. Највише се служи у Пећи и Призрену- открива Хусреф.
Овај освјежавајући напитак се прави од проса, кукурузног и пшеничног брашна. Кува се у казану од 200 литара око 12-13 сати и то на тихој ватри.
- Након тога смјесу пресипамо у дрвено корито и трећи дан циједимо. Боза има ферметацију и врење, али не може постићи алкохолно стање. После тога се заслади шећером и то је то- објашњава Хусреф.
Шампита и сладолед се једу свуда, а амо у Подгорици имају назив „качамак“.
- Чини ми се да се овдје качамак није толико спремао, па су Подгоричани одлучили да направе алтернативни качамак, вјероватно због врућина. Шампита и сладолед су идеална комбинација да се човјек расхлади. Бомбица и сладолед су "бетон", а кугла сладоледа и боза је "амбасадор". То је тако, то је једноставно Подгорица, форензичка лингвистика, формулишеш нешто и даш му име. Имате и случај да се овдје дају називи зградама.
Са Хусрефом смо се дотакли и непресушне теме „да ли се дух старе Подгорице заиста изгубио у урбанизованом свијету“.
- Дух Подгорице се изгубио 2008. године кад су почеле да се праве нове чаршије. Тако у Подгорици сада имате три центра: овај главни, центар Сити Кварт и центар Стари Аеродром. Надам се да ће се некад вратити макар наличје тог духа, али сад за сад га нема. Нема више комшилука, нема породице. Јако комплексно питање- признаје Хусреф.
Хусреф примјећује да говор становништва доста прича о томе како се у неком граду живи.
- Кад сам дошао да радим у Подгорицу као једно сељачко дијете примијетио сам разне формулације ријечи које Подгоричани форсирају у својој свакодневници. Прво је било „ђе си, доме“, а не „ђе си, кућо“, на шта сам навикао. Дакле, дом је звучао некако топлије и присније него „кућа“. А друга ријеч је била „с анђелима“. Све је било само да се заврши „с анђелима“, „лагано“ и „ка‘ млијеко“. После 20 година кад питам муштерије како су, одговарају ми „борба“. Нестали су ти анђели, замијенила их је борба. Није више „лагано“, сад је све „мука“ и „борба“- каже наш саговорник.
На питање како опстати и бити оригинал у послу када су нас на све стране „притисли“ пабови и лоуж барови, Хусреф има рецепт.
-Радити озбиљно, али не схватати све озбиљно и тотално бити без икаквих очекивања. Немати нереалних амбиција. Ако буде-буде, ако не буде- да смо здраво. То је рецепт. Треба бити оригиналан. Код нас се на примјер, буреци са месом и сирое служе само пријеподне. Дакле, то је доручак, најважнији дио дана и то је то. Не знам зашто би ми радили све. Ако неко жели да прави буреке после 12 увече кад дође омладина после града нека ради. Ми се нећемо тим бавити, то је што је у понуди. А то Подгорици то фали, та оригиналност, тај став. Нема тог лоунж бара и урбан бистроа који ће да ти буде конкуреција кад си свој. Подгорици заиста фали љубави. Толико ми је жао што у цијелом граду немаш гдје да поједеш крапа на подгорички начин са шљивама. Сиромашни смо, јер имамо баш тај европски моменат, а то је жалосно- закључује Хусреф.