Адвокат Далибор Каварић, правни заступник Митрополије црногорско-приморске казао је у интервјуу за Радио Светигора да се Пријестоница Цетиње лажно представља, а да је власник Цетињског манастира Митрополија
Да ли је Цетињски манастир у правном погледу икада могао бити власник самога себе?
- Иван Црнојевић је неспорно за све оне који су учесници да кажемо спорног односа или који тврде да полажу одређено право ктитор Цетињског манастира. То не споре ни противници Цркве ни заговорници става који ја заговарам, да је Црква власник Цетињског манастира. Међутим, губе из вида (они који имају другачије мишљење, а то је да Цетињски манастир није у својини Цркве већ да је он власник самога себе у једном периоду, односно након тога периода да је власништво државе Црне Горе) то да је тај правни став неоснован, из разлога што је ктиторско право по својој правној природи у ствари право на полагање, односно право на давање поклона са одређеним налогом. Ктиторско право или завјештање Цркви нечега је у ствари поклон са одређеним налогом, тако да је неоснован став да је Иван Црнојевић након поклона или након свог ктиторског акта и даље остао власник Цетињског манастира. Најприје је то неосновано. Затим, неосновано је то да је он поклоном Цетињског манастира Цетињској митрополији, заправо учинио поклон тадашњој Зетској држави. То је ван памети јер то не произилази из саме повеље, већ каже да га поклони Светој Госпођи и Цетињско поље Цетињском манастиру, а касније је кроз изјаве и повеље других црногорских господара само потврђивано, управо је то и рекао отац Игор Балабан за ”Светигору” да је потврђивано оно што је Иван Црнојевић у својој повељи навео. Дакле, то становиште је у потпуности неосновано.
Да ли Митрополија црногорско-приморска посједује материјалне доказе којима би могла потврдити континуитет правног односа са Општином Цетиње, односно касније Престоницом Цетиње, у којима се јасно види потврђивање чињенице од стране Општине/Престонице да је МЦП власник Цетињског манастира?
-Друга група аутора у битном истиче једну тезу или боље рећи антитезу правном поретку и правним принципима која би се могла дефинисати као теза да Црква Србије никад није била власник Цетињског манастира, односно та теза је преформулисана па се каже да Српска православна Црква и Митрополија црногорско-приморска никада нису били власници Цетињског манастира, и да се у том смислу тражи одређени доказ по којем би Црква стекла право својине над Цетињским манастиром. У вези тога указујем вам на доказе које сам вам доставио, а то су прије свега уговор из 1972. године гдје Општина Цетиње коју заступа предсједник општине ступа у правни однос са Цетињским манастиром и ви ћете видјети да из тога уговора произилази да Цетињски манастир заступа Митрополит црногорско-приморски тадашњи Данило (Дајковић), који уједно и потписује овај уговор за Цетињски манастир. Из овога доказа произилази да је држава Црна Гора и Престоница Цетиње прихватала једну ноторну чињеницу, а то је да је Цетињски манастир саставни дио Митрополије црногорско-приморске, у противном не би га могао заступати Митрополит црногорско-приморски Данило (Дајковић).
Шта су тада уговориле те двије стране?
-Предмет овог уговора је била надокнада коју је Општина Цетиње уговорила и обавезала се да плаћа Цетињском манастиру по основу накнаде за мање додијељено земљиште по Закону о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији. Да појасним, после рата сво земљиште за које су комунисти процијенили да је пољопривредно земљиште тим законом по аутоматизму без икакве процедуре, без икаквог правног акта или надокнаде, одузето је на основу неких записника и одлука среских пољопривредних комисија. На тај начин је и сво земљиште Цетињског манастира до саме порте и до дворишта укључујући и Владичину башту и сво оно околно земљиште одузето Цркви и уписано на друштвену својину Народно ослободилачки одбор Цетиње у посједовни лист 10/68 као Цетиње 1.
Дакле, то је прва радња комунистичких власти после рата, у периоду од 1955-1958. године. Након тога, како је комунистичка власт видјела да је људима и Цркви узела све и како је притисак био грађана и незадовољство велико онда је држава почела или да враћа људима пољопривредно земљиште за редовну употребу или да путем Закона о национализацији и експропријацији спроводи одређене законите поступке и да људима исплаћује одређену надокнаду. У случају Цетињског манастира 1958. године је враћено и уписано као својина Цетињског манастира, односно Православне цркве Цетињске митрополије.
У посједовни лист 685 је враћен велики дио земљишта око Цетињског манастира и Владичине баште итд. а за земљиште које није враћено по том закону или како се каже у уговору мање враћено земљиште по Закону о аграрној реформи, закључен је овај уговор са државом, односно општина плаћа надокнаду по основу тога мање враћеног земљишта. Дакле, дио земљишта враћа Цркви директно у својину и уписује га у посједовни лист 685 а дио не враћа него га задржава у своју својину (тај дио који је морала да врати, она га не враћа), а на основу њега закључује овај уговор да плаћа надокнаду Цркви. Та надокнада је у суштини закуп за то земљиште, јер у вези те земље никад није донијет акт о национализацији или експропријацији.
Црква апсолутно има право с обзиром да право на својинску тужбу не застаријева, има право да сад или за 50 или за 100 година реивиндикационом или својинском тужбом то земљиште поврати пред судом. Имовина се по Закону о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији могла одузети само од власника. Дакле, држава не би могла одузети од Цркве да није била власник, нити би вратила Цркви да није била власник, нити би плаћала закупнину за мање враћено земљиште Цркви да није била власник. То свједочи управо материјални доказ, а то је овај уговор гдје се Престоница Цетиње односно тада Општина Цетиње неспорно обавезује да плаћа надокнаду за то што је мање враћено. Закључује се, дакле, уговор између Митрополије црногорско-приморске као власника Цетињског манастира у коме он егзистира и Општине Цетиње.
Ово доказује двије ствари, да је Цетињски манастир својина МЦП и да га је Општина Цетиње признавала као таквог и по том основу му исплачивала надокнаду за повреду одређених права, у овом случају за одузимање и невраћање одређене имовине, а то не бисмо могли имати да Цетињски манастир и МЦП нису били власници, јер кажем, само се власнику може одузети и само се власнику може плаћати закупнина, и доказује другу ствар, да је Општина Цетиње управо признавала субјективитет Цетињског манастира као правнога лица у оквиру МЦП о чему сам вам као доказ доставио Устав Српске православне Цркве, члан 5. у коме се наводи ко су правна лица у оквиру СПЦ.
Дакле, није спорно да манастир иступа и као посебно правно лице, али он је уједно и правно лице у оквиру МЦП. То би се могло појаснити вашим читаоцима као пандан општина/држава. Општина има одређени самостални правни субјективитет али је и правно лице у оквиру државе.
Постоје ли неки докази из новијег времена којим бисте могли потврдити континуитет признавања својине МЦП над Цетињским манастиром од стране Престонице Цетиње?
- Наравно да постоје. У документима које сам вам доставио на увид можете да нађете и видите записник о главној расправи на којој је закључено судско поравнање између Цетињског манастира и Престонице Цетиње, управо на основу овога уговора из 1972. године.
С обзиром да Општина Цетиње неко вријеме није плаћала закупнину односно надокнаду, Цетињски манастир преко тадашњег пуномоћника МЦП адвоката Млађена Мићовића, правног заступника Митрополије црногорско-приморске и брата садашњег Митрополита црногорско-приморског господина Јоаникија, а на основу како рекосмо уговора из 1972. године, 2000. године добија спор у којем се закључује судско поравнање, гдје Општина Цетиње признаје и Митрополији црногорско-приморској својство правног лица и Цетињском манастиру у оквиру ње, и признаје да је дужна по основу надокнаде, да није плаћала одређено вријеме и да ће убудуће плаћати.
Посебно је интересантно и овдје бих нагласио вашим читаоцима да Општина Цетиње, сада Престоница Цетиње и дан данас, дакле и на овај дан плаћа Цетињском манастиру надокнаду за мање враћено земљиште, односно Митрополији црногорско-приморској као уговорној страни у том уговору из 1972. године и у вези са њим и ово поравнање из 2000. године.
Постоји ли икакав правни моменат који би Престоница Цетиње могла да злоупотријеби и да на тај начин најблаже речено изађе у сусрет иницијативи једне групе грађана Цетиња који траже, како кажу да се ”Цетињски манастир врати ЦПЦ”?
-Постоји само једна, теоријска, правна могућност да Престоница Цетиње и њени одборници великодушно изађу подносиоцима иницијативе за ”враћање”, односно давање у коришћење Цетињског манастира и припадајућих непокретности такозваној ”Црногорској православној цркви”, а то је да направе кривично дјело и да туђу имовину, без сагласности Владе, без законом прописане процедуре о образовању комисије, давању понуда, јавнога оглашавања, дају одређеном правном субјекту. Дакле мој одговор је: постоји, кривичним дјелом.
Уколико се господи исплати да уговоре који су њихови правни претходници, на позицијама, односно на функцијама предсједника Скупштине Општине и одборника Скупштине Општине доносили и који их обавезују, дакле, уколико то занемаре они сходно Члану 22. Закона о државној имовини преузимају одговорност, у овом случају кривичну, јер знају да нису власници, знају да се воде два поступка која имају карактер претходнога питања, знају да је Митрополија правно лице у оквиру кога егзистира Цетињски манастир, знају да је Цетињски манастир, чак и по овој нетачној али ипак јавној евиденцији, уписан као корисник на земљишту и на објектима и да води поступке за претварање коришћење у права својине, а да је коришћење по садашњим прописима изједначено са својином.
Уколико, упркос свему томе, буду располагали, вјерујте ми, није претенциозно, на основу свега овога што имам и што ми је познато и што је њима познато, значи није претенциозно рећи да одборници и посебно одговорно лице, јер тамо члан 22. Закона о државној имовини, посебно апострофира одговорност старјешине органа или руководиоца, односно законских заступника државних органа, кривичну одговорност за недомаћинско, незаконито и сваки други недозвољен облик располагања државном имовином, уколико бисмо, сходно стању формалнога уписа и онога што пише у листу третирали ову имовину као државну.
Дакле, већ смо причали о томе да члан 4. Закона о државној имовини прописује да је титулар државне имовине Црна Гора. члан 39. став 3. прописује да Влада мора дати претходну сагласност на свако располагање, укључујући и уредбу о начину продаје и давања у закуп. Постоји јасна процедура уколико сматрамо да је ово државна имовина. Међутим, на основу свега онога што сам објаснио, а с обзиром да се воде ови поступци, с обзиром да Општина, односно Престоница и дан-данас плаћа за мање враћено земљиште, пазите, овим поравнањем и овим уговором се не доводи у питање оно што је било одузето па враћено, то је ово што је сад било уписано, већ се плаћа надокнада и за мање враћено земљиште мимо тога. За плаћање земљишта мимо овога што је сад уписано на Митрополију и што је уписано од 1958. године до 2005. године кад је незаконито уписано на Престоницу, а везано за упис из 2005. Године, што смо већ причали да се ради о упису на основу налога који је директор Управе за некретнине државне дао подручним јединицама. Даклe, налог није правни основ.
Шта би по Вашем мишљењу требала да буде сврхе такве евентуалне одлуке?
-Сврха евентуалне одлуке, ја уједно упознајем и желим да скренем пажњу и грађанима Цетиња и грађанима Црне Горе на основу овога како сам појаснио и документовао материјалним доказима, да скренем пажњу и грађанима Црне Горе и грађанима Цетиња да не насједају на то што Општина Цетиње, односно Престоница жели да остави утисак и лажно се представља као власник црквених непокретности и покушава, незаконито и неосновано да располаже са црквеним непокретностима и у том смислу, желим да скренем пажњу грађанима Цетиња да једноставно Престоница Цетиње нема никаквих правних могућности, осим оне коју сам навео теоријске, да кривичним дјелом, не само својински, него ни државински ни облигационо нема право да располаже Цетињским манастиром, нити са његовом имовином.
Не желим да улазим у домен њихових политичких циљева и манипулације, али свакако желе да пред грађанима Цетиња и грађанима Црне Горе оставе утисак као да они имају нека овлашћења и као да им дају наду да су они неком својом одлуком кадри и власни да располажу са том имовином, на тај начин инструишући ове грађане, обмањујући их они дижу тензије, а грађани, лаици, ће, на основу евентуално неке декларације или неког декларативног акта рећи: ,,Ето, нама је Општина Цетиње дала…”. Међутим, то нема никакву тежину, они их варају, они им не говоре истину и при томе им не приказују, а то је и сврха овога нашега разговора, не приказују им суштину ствари, а то је да Општина Цетиње и дан-данас плаћа Митрополији црногорско-приморској надокнаду за мање враћено земљиште за Цетињски манастир.
Дакле, сврха је манипулација, подизање тензија и остваривање одређених краткорочних политичких циљева, али без икакве правне подлоге и насупрот свим императивним, правним, кривичним и облигационим прописима у Црној Гори.
