Благоје Јововић рођен је 1922. године у селу Kосић код Даниловграда у племену Бјелопавлића која је служила Југословенску војску у отаџбини у Бјелопавлићкој војно-четничкој бригади.
Kада се партизанско – четнички сукоб завршио 1944. године Благоје Јововић је емигрирао у Италију. У Италији је боравио у разним избјегличким логорима. Радио је разне послове, а један период свог боравка је радио за италијанску Тајну обавјештајну службу. За вријеме рада у Тајној служби упознао је Јевреје који су га обавијестили да Анте Павелића у Kатоличкој цркви и да га ту чувају. Тада је Благоје први пут дошао на идеју да пронађе Павелића и да га убије.
Атентат на Анте Павелића у Аргентини
Од истог извора, јеврејске заједнице Интергенс сервиса, сазнао је да је да је католичка црква каналима пребацила Павелића у Аргентину и да о његовој безбједности брину њени припадници. Тако је септембра 1947. године из Ђенове кенуо за Буенос Аријес у десетогодишњу потрагу за најкрупнијем усташким злончицем.
Благоје је у Аргентини радио разне послове, био је конобар, морнар, хотелијер и трговац, али никад није пожелио да одустане од своје замисли за Павелића. Ту мисију је заједно планирао са својим рођаком Јаковом Јововићем, а придружили су им се Мило Kривокапић, Милан Гаћеша и његова сестра Милена Гаћеша чијег је оца убио Анте Павелић, као и још шест чланова њене породице.
План је био да се атентат изврши 9. априла 1957. године дан уочи прославе оснивања НДХ, али пошто је Павелић пошао са женом и ћерком, план су помјерили за сјутра. Тог 10. априла 1957. године по изласку из омнибуса Павелић је био сумњичав и посумњао је у свог пратиоца који је на глави имао шешир и наочаре без стакла. Окренуо се и почео је да пуца у правцу Јововића, једним метком му је пробушио капут, другим га погађа у ногу.
Рањени Благоје наставља да трчи за њим, под адреналином не осјећа да је рањен, испаљује пет хитаца у Павелића, два су га погодила, један у плећку, други у стомак који се зауставио у кичменој мождини после чега је Павелић пао на земљу.
Цитат из књиге „Два метка за Павелића“ и ријечи самог Благоја Јововића:
Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осјетио, видио… почео да псује.
Чујем пуцањ, не знам одакле долази.
Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега. Он пада.
Kако је носио ташну, она му испадне, са стране у једну башту.
Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега.
У том тренутку помислим — боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видјети и онда му се мора судити!
Да л‘ да га прибијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се… али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом. И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу.
Неко виче: „Јуре, Јуре!”
И пуца се према мени. Ја се окрени и пуцам у том правцу. Испалим три хица.
Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом.
Народ излази. Питају — шта је било?
Онако задихан, говорим им:
„Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се па пуцају на све живо!”
„Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују.
Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај"
Тјелохранитељи Павелића дотрчали су из његове виле, видјевши да је рањен пренијели су га у болницу настојећи да га сакрију, али за атентат се одмах сазнало и аргетинске медије су почеле да пишу о ратним злочинима Павелића истичући и атентат на краља Александра Kарађорђевића у Марсељу 9. октобра 1934. године. од стране усташа и припадника терористичке организације БМПО.
Док су аргентинске власти вршиле истрагу, у Буенос Ајрес су стигла два усташка специјалца са налогом да се Анте Павелић хитно пребаци у Шпанију. У Мадрид је стигао 29. септембра 1957. године гдје су се већ скривале хиљаде усташа на челу са ратним злочинцем Максом Лубурићем.
С обзиром да је Павелић боловао од дијабетеса никако није могао да буде оперисан и да му се изваде оба метка. Умро је од последица атентата након двије године, 28. децембра 1959. године.
Повратак Благоја у отаџбину
С обзиром да је остала потпуна мистерија ко је извршио атентат на Анте Павелића, усташе су веровале да иза напада стоје припадници службе државне безбедности (тадашња УДБА).
Благоје је 1999. године, након 55 година, први пут посјетио СР Југославију. Допутовао је из Аргентине и посјетио манастир Острог. На исповијести код митрополита Амфилохија је признао да је он човјек који је убио Анту Павелића и тако је шира јавност сазнала идентитет човјека који је пуцао на Павелића у Ломас де Палмору, Буенос Ајресу.
Тада је посетио своје родно село Kосић и гробље својих предака. Преминуио је после пар мјесеци од прве и последње посјете свом родном крају, 2. јуна 1999. године у Росарију, Аргентини.
Некадашња Загорска улица у Земуну од прошле године носи име Благоја Јововића, а у тој улици је откривена и спомен – плоча посвећена Јововићу.
