Nekada su čobani za ovcama sakupljali i kući nosili svaki komadić vune. Danas ne znaju šta da rade sa njom, neki je pale, neki zakopavaju, a najviše je onih koji je ostavljaju po tavanima ili drugim prostorijama u svojim kućama.
Prema riječima stočara iz Mrkojevića, Reke Ličine, žao mu je što su danas zanemareni važnost i značaj vune, prenosi Primorski portal.
– To što se danas radi sa vunom je grehota i šteta. Mladi ne znaju koliko je ona dobra. Siguran sam da bi više ljudi gajilo ovce kada bi se vuna otkupljivala po pristojnoj cijeni. Ovako narod ne zna šta će sa njom, jer ovce moraju da se šišaju, a vunu čuva ko ima gdje i gomila je bez cilja. Ostali je bacaju, što je ne tako davno bilo nezamislivo. Nema im druge. Stočar je u minusu čim uzme makaze u ruke, jer kad ošiša ovcu mora da baci vunu ili da je zakopa. Šta god da uradi – zagađuje sredinu, trebaće trista godina da istrune toliko sačuvane vune. Zapaliti je, takođe, ne može, a nema kome da je preda. I to je minus. Kao da se zaboravlja koliko je nekada vrijedna bila vuna – kaže Ličina, ističe da je isti slučaj i sa kožom jer nema ni njenog otkupa.
On dodaje da samo za Bajram bude veliki broj ovčijih koža, koje vlasnici stada nemaju gdje ostaviti.
– Kad bi to neko, recimo, bacio u kontejner, cijeli Bar bi usmrdio. Morao bi se naći bager da se to nekako ostavi tamo gdje bi bilo moguće. Recimo, ljudi koji imaju po 300 ovaca su u ogromnom problemu, jer 500 kila vune treba da zapale ili urade nešto drugo. Čujem priču da su godinama pojedinci gomilali vunu u svojim objektima, a nemaju je gdje uništiti - navodi on.
I tako ispada da Crna Gora uvozi vunu, dok svoje ogromne količine spaljuje. Za vunu država daje velike sume novca, a uvozi se iz Srbije, Turske, Italije, Velike Britanije i Kine.
– Velika šteta je za uzgajivače ovaca što vunu bacaju – kaže Ličina, naglašavajući da ima podataka da se oko 95 odsto vune baci, najčešće spali iako je to ekološki problem.
Upravo zbog toga i sličnih situacija u poljoprivredi Ličina smatra da je država kriva, i da političari vide samo svoje lične interese.
– Oko Bajrama cijena otkupa ovčjeg mesa bude povećana. Ali, to nisu državne cijene iza kojih država stoji, već to stočari dogovaraju između sebe, jednostavno trguju. I ja imam nešto jaradi da prodam, mada za njih nema otkupne cijene jer njih niko ne otkupljuje osim individualno, nema niti za penzinere, kao jagnjad recimo. Nema mesare u Crnoj Gori gdje bi se mogao organizovati otkup ovog mesa, gdje bi mogao neko da kupi kilo jarećeg mesa. Kad prodaš danas jedno jare, pa za 15 dana drugo, nema tu zarade. Nije, recimo, moguće da prodam 30 jaradi i da za njih tu sumu odjednom naplatim. Za toliko jaradi bi mi trebalo tri mjeseca da ih prodam. Kilo jaretine žive vage košta oko četiri eura. Nije to neka cijena, ali kažem najgore je što nema otkupa, i to ne samo za meso već je problem i za mlijeko – kaže Ličina.
On dodaje da je tačno da se od viškova mlijeka pravi sir, ali i za taj proizvod treba imati kupca – privatnika ili komšiju da kupi kilo – dva.
– Moraš se osloniti na svoju snalažljivost, pa ako se snađeš biće nešto i da zaradiš. Ja sam sitni poljoprivrednik, ali ako neko ima 150 jaradi treba to prodati, a pomoći nema. Uvoz nas guši i jednako za papriku, paradajz… Uvoze iz Grčke, Albanije, a naši poljoprivrednici ostaju kratki. Isto tako i za mlijeko. Štete imaju oni koji se ozbiljnije bave tim poslom. Mlijeko uvoze iz Bosne, Hrvatske, Srbije, a trebalo bi da naši proizvodi budu cijenjeni, i naravno da su skuplji u odnosu na one iz uvoza. Dok ima naših proizvoda treba zabraniti uvoz kao što to mnoge države rade. Mi uvezemo lubenicu iz Makedonije, istina po jeftinijoj cijeni, ali gdje je tu kvalitet, kako je i na koji način ona uzgajana – pita se on.
Subvencije mizerija
– Kad poljoprivrednik konkuriše za neki projekat trebalo bi da ima dva – tri fakulteta, da je pravnik, ekonomista i inženjer. Treba mu brdo papira, a poljoprivrednik nema puno vremena da se bavi papirologijom, a i ne poznaju mnogo pravnu administraciju. Recimo niko ko ima samo osnovnu školu. I na kraju i sve da završi, a skupo košta, između hiljadu i dvije hiljade eura, može da se desi da zbog nekog bezveznog papira bude odbijen i sve propadne. I ljudi se zbog toga teško odlučuju da konkurišu, plaše se izgubiće i pare i vrijeme. Po meni, trebalo bi da poljoprivredni stručnjaci rade projekat i takvog ga ponude poljoprivrednim proizvođačima, jer samo tako može da se vidi da li to može da ostvari ili ne. Takođe, naše subvencije su mizerija, deset eura po grlu za sitnu stoku i 80 eura za krupno po grlu. A za deset eura ne može da bude jednoj ovci ili kozi ni soli za godinu dana – kaže Ličina.
