Пише,
Рајко Радусиновић, предсједник Православне црквене општине на Цетињу
“Митрополија Цетињска једина је Светосавска Епископска столица, која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита престоница и насљедница Пећке Патријаршије… “ (из говора предсједника Владе др Лазара Томановића одржаног у Црногорској Народној Скупштини 15. августа 1910. године поводом уздигнућа Kњажевине Црне Горе у ранг Kраљевине )
Средином 16. вијека долази до обнове живота и рада Пећке Патријаршије ( привремено запустјеле падом Смедерева и Србије под Турке средином 15. вијека ). Главни допринос њеној обнови дали су патријарси из куће Соколовића ( Макарије, Антоније, Герасим и Саватије ), претходно херцеговачки митрополити и ктитори ( оснивачи ) манастира Пиве. И географски, и етнографски и духовно гледано – Пива и Соколовићи су саставни дио културне баштине српског народа али и државе Црне Горе. Те и такве соколовић(евс)ке херцеговачке митрополије, неодвојивог дијела Пећке Патријаршије, био је владика Свети Василије Острошки, слава му и милост.
Млетачки путописац Маријан Болица објавио је 1614.г. ”Опис скадарског санџаката”. У том аутентичном спису и важном историјском извору, Болица између осталог описује и Цетиње с почетка 17. вијека, па ће тамо рећи за митрополита на Цетињу, како он столује у Цетињском манастиру и како је он ”духовни владар свих становника Црне Горе” који ”над собом признаје само власт Пећког Патријарха”. А за самог пећког патријарха, исти Болица каже да његовној духовној власти подлијежу ”сва Србија, затим Подгорица, Црна Гора и Жупа. Међу тим земљама је и Котор…”. ( Па је прича о ”аутокефалности” Цркве на Цетињу од времена Црнојевића и надаље – најблаже речено, неозбиљна. )
Средином 17.вијека цетињски митрополит Висарион, насљедник Мардарија Корнећанина, и савременик Светог Василија Острошког, у историјским списима се помиње као важан сарадник пећког патријарха Пајсија Јањевца ( онога који је завладичио будућег острошког Свеца ). Висарион је, по свему судећи, управо у сарадњи са својим патријархом, зауставио ширење латинске уније на простору Црне Горе.
Један од његових насљедника, Рувим Други Бољевић, српског патријарха Арсенија Чарнојевића сматра својим патријархом, а очигледно је да је он, прије свога завладичења радио на обнови светогорског немањићког манастира Хиландара. Исти такав однос према патријарху из Пећи имао је и Данило Петровић, црногорски владика, коме није било тешко да иде у Угарску ( у Печуј ) да потражи свога патријарха ( тада избјеглог из Пећи при великој сеоби Срба ) који ће га хиротонисати у архијерејски чин, и који ће му буквално дати благослов ( овлаштење ) да духовно управља Црном Гором – о чему постоји јасан и недвосмислен документ.
Његовог насљедника Саву Петровића, хиротонисао је, приликом своје редовне канонске посјете Црној Гори – пећки патријарх Мојсије Рајевић 1719.г. Митрополита Василија Петровића је у Београду хиротонисао пећки патријарх Атанасије. Слободно се може рећи да је Василије био ”десна рука” не само митрополиту Сави на Цетињу, него и патријарху у Пећи. Због тога је понио титулу ”егзарха пећког трона”. Сахрањен је у Санкт Петербургу, гроб до гроба, са посљедњим пећким патријархом Василијем Бркићем Јовановићем, оним који је боравећи у Острогу, написао ( и данас важећу ) службу Светом Василију Острошком.
Непосредно по укинућу Пећке Патријаршије 1766.г. гувернадур Радоњић, сердар Иван Петровић и архимандрит Петар Петровић ( каснији Свети Петар Цетињски, слава му и милост ) су на повратку из Русије дошли у Беч 1779. године. Ова црногорска делегација тражила је у Бечу од Аустрије помоћ, а аустријском цару поднијела је тзв. “Погодбе”, које су представљале неку врсту црногорско-аустријског споразума. Тачка 11. тих погодби гласи: “Желимо да митрополит црногорски зависи од пећког Патријарха у Србији. Kада садашњи митрополит умре, пристајемо засад да његов насљедник буде рукоположен у Kарловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј, да га бирају гувернадур, потчињени главари и цио народ црногорски; али само дотле докле Турци владају, Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.”
Сличан примјер везује се за скуп црногорских главара из јула 1804. године на Цетињу. Они су послали поруку руском Светом Синоду и цару: “По свој прилици није познато Руском Синоду, да је народ српски православни имао свог патријарха, коме су српски архијереји били подвласни све до 1769. године, а тада … Патријарх сербски и свега Илирика Василије Бркић, уклонивши се у наше крајеве од предстојајше му погибељи, пређе у Русију и у Петрограду представи се, на којем се и пресјекла битност словено-српских Патријарха, а столица Пећке Патријаршије и данас је упражњена; по томе дакле наш митрополит остао је сам за себе у овдашњој Цркви независан ни од какве власти… за овај чин изабрали смо њега, а да буде за архијереја посвећен, не бивши тако у Србији Патријарха, послали смо га к православном митрополиту, који га је саборно са другим епископима и посветио и предао му врховно пастирство над нама”. Дакле, Црногорци су ”независни ни од какве власти” црквене, – све док је ( или зато што је ) столица Пећке Патријаршије упражњена.
Сто година касније приликом прославе 200-годишњице династије Петровић-Његош, митрополит Митрофан Бан је одржао бесједу окупљеном народу у којој је поред осталог рекао: “Kо се неће чудити судбини нашега милога српскога народа! Наш српски народ развија се једнијем полетом до велике моћи и царства својега; али опет ненадно паде му сва великољепна зграда државна. Земља опушће, многи од народа у туђину предиже; ”потурчи се плахи и лакоми”, и ”страх ухвати лава у кљусама.” И тако веће не бјеше далеко, па да се и под Ловћеном угаси и пошљедње канђело српске самосталности. Но Свемогући Бог, и његова света милост не допусти то. Бог нека му је слава и милост не даде, да се под Ловћеном утули малени, али жарки пламен српске борбе за свету Православну вјеру и народну слободу.” И замислите, послије овакве бесједе нијесу га Цетињани протјерали из града!
У овом непрекинутом духовном расположењу митрополита цетињских и њиховом сопственом доживљају припадности Пећкој Патријаршији, ја видим основни разлог што је црногорско православно свештентсво без икаквог отпора, – напротив, са одушевљењем – прихватило уједињење Пећке Патријаршије послије Првог свјетског рата. Па од тада, уосталом као и прије 1766.г. митрополите на Цетињу хиротонишу и устоличавају ( уводе у владичански трон ) патријарси из Пећи ( српски патријарси ).
Уз најбољи труд, не могу да повежем елементарни смисао у конструкцији по којој један вјерски обред угрожава секуларну државу, можда ме омета моја електро-техничка прецизност, али – широко је поље демократије и грађанских слобода па ”све може” по питању слободе мисли и говора. Може и то да неки грађани једноставно неће да знају ништа о теми за коју су спремни да ”гину”. ( Подсјећају ме на фудбалске навијаче који би да запале стадион и потуку се са навијачима противничког тима, а да при томе не знају, нити их занима, састав играча оне екипе за коју навијају. ) Али једно би се морали договорити: Да ли вјерски обред устоличења митрополита на Цетињу, у било чему ремети било који позитивни пропис наше заједничке државе? Не. Да ли ометање и спрјечавање тог вјерског обреда ( у многоме сличног оном који се десио у которској катедрали Св. Трипуна 27. априла ове године ) крши те исте прописе? Да.
Ко у чувању црногорске традиције и одвојености вјерског обреда од државе – види неправду, тај, по мени гријеши, али збиља има право да дигне свој грађански глас и да сабере своје истомишљенике у протест. Моји истомишљеници и ја, па и неки који су нас подржавали из принципа а не из убјеђења, прошле године имали смо масовне шетње које нијесу ни траву нагазиле. Сметало нам је – не нечија припадност, нити нечији вокабулар, него – доношење ”закона” који је хтио да питање црквене својине разматра на један, а питања својине других физичких и правних лица, на други начин. Разумјели су нас, и Европа и остали цивилизовани свијет – и добили смо бољи закон. Данас неко призива ”блокаде”, ”издају”, ”крв и сузе”… не због прописа и уређења јавног живота, него због тога како се неко зове и којим путем ( у слободној, грађанској држави пуној путева ) – иде!
Е сад, ако нпр. Гаврило Дожић из Мораче и Варнава Росић из Пљеваља, предстојатељи СПЦ из времена кад су кршатвани и вјенчавани наши ђедови, и кад су сахрањивани наши прађедови ( а они нијесу тражили црквени обред ни код кога без код свештеника ова два патријарха ) – ако они нијесу наши патријарси, па чији смо ми онда? Јесу ли нам ђедови били бескичмењаци или људи?
Ако наши митрополити нијесу Данило Дајковић и Амфилохије Радовић – они чије се име помињало на сваком обреду из времена наших очева и мајки ( пред оно мало Црногораца што је ишло у цркву, ”примало попа у кућу” и знало ”Оченаш”), – па од кога потичемо ми данашњи, да ми је знати? Ако су у праву ”команданти” и самозвани историчари Вељовић и Мрдовић, онда су Митрофан Бан и Свети Петар, онај Радоњић и онај Петровић пред бечким двором 1779.г., они Цетињани од прије 400 година из млетачких путописа – све су то издајници Црне Горе!
Или смо ми данас, у подухвату прогона Пећке Патријаршије из Црне Горе – издајници оних по којима се зовемо?
