Бијело Поље је не тако давно, прије скоро три деценије, у привредном погледу била једна од најразвијенијих општина у региону. Данас у граду под Обровом већина грађана једва саставља крај с крајем. Једва се преживљава. На десетине фабрика и предузећа је затворено. На хиљаде радника остало је без посла.
– Уочи фамозне транзиције у индустријској зони у насељу Недакуси, радило је десетак фабрика, које су својим производним програмима биле присутне на домаћим и страним тржиштима. Тако је више од 10.000 радника, првенствено било запослено у гиганту текстилне индустрије "Вунарском комбинату", затим "Првој петољетки", "Имаку", "Полипаку", "Ленки", "Младости" – испричао је Богдан Крговић, данас пензионер, некадашњи радник "Петољетке'' и дугогодишњи предсједник Општинског синдикалног повјереништва.
Каже да су се свакодневна поскупљења, првенствено основних животних намирница, уз ниска примања и пензије одразила на стандард угрожене категорије грађана.
– Ово је данас више него катастрофално стање. Материјални положај већине грађана веома је лош, посебно што се, готово свакодневно, повећавају цијене горива и драстично повећавају цијене појединих животних намирница. А плате и пензије на истом нивоу – казао је он и додао да је велики број радника и грађана на ивици животне егзистенције и у зони сиромаштва.
Он се осврнуо и на приватизацију, која је по његовој оцјени остварила крајње негативне ефекте.
– Након приватизација је велики број радника остао без посла и радну каријеру завршио на Бироу рада. Апсурдно је да су се радници на сјеверу задовољавали са 1.926 еура отпремине, за разлику од неких других по Црној Гори, гдје су отпремнине исплаћиване и по више десетина хиљада еура – навео је Крговић.
Он сматра да држава и све надлежне институције морају се пренути из вишедеценијског сна и коначно се активирају да се радницима омогући да од свог рада обезбјеђују зараде за нормалан живот.
И инвалиди рада и пензионери Бијелог Поља са најнижим примањима, забринути су за своју животну егзистенцију. Марко Хајдуковић, каже да је материјални положај већине грађана више него очајан.
– Са минималном пензијом од 145 еура, ни самац не може да преживи мјесец дана, а камоли вишечлана породица. Дотакли смо дно живота у материјалном смислу. Питамо се докле ће ово овако – изјавио је Хајдуковић.
Он преноси размишљања осталих угрожених колега пензионера, да се са оваквим пензијама не може градити будућност.
– Коректније је да имамо солидне пензије у односу на астрономски високе зараде неких чиновника. Ми смо такорећи генерација која је при крају животног пута, па би било хумано да макар колико-толико осјетимо чари трећег доба. Нико није вјечит, а на оном свијету сви ћемо бити једнаки. Корона сваким даном сурово узима свој данак и не тражимо ништа друго, осим да овоземаљски свијет испратимо достојанственије – закључио је Хајдуковић.
