Са гашењем и неуспјешном приватизацијом беранских фабрика ишчезла је и радничка класа и развој привреде тог града, пише РТЦГ . Са минималном отпремнином знатан број људи отишао је на Биро рада.
Они који су дочекали мировину данас једва преживљавају са пензијама испод сваког просјека. Обесправљени бивши радници за свој тежак социо - економски положај оптужују бившу власт. Од нове очекују оно што су њихови претходници обећавали - да се изврши ревизија њихових примања.
Иза привреде беранске индустрије некада су стајале фабрике које су користиле и Полимљи у Црној Гори. Људи су посао налазили у Циглани, Полимци, Руднику, Целулози, Југопетролу. Списак предузећа се сирио, освајала су се тржишта, са производњом је растао и стандард радника који је било и до 10.000.
Један од њих је и Милета Шћекић који долази често на мјесто са којег се пружа поглед на некадашњу индустријску зону у Беранама.
- Кад би се примиле плате у Беранама је било општенародно весељке. Сви су имали- прича Шћекић.
Са минималном отпремнином и након четити деценије отишао је у пензију. Узалудни су били напори да дође до веће накнаде због губитна посла и веће пензије. За обесправљеност криви бившу власт.
- Бивша власт, уствари ДПС је уништио привреду Берана- каже Шћекић.
Ни протести, штрајкови, писање молби и жалби није помогло беранској радничкој класи, а многи нијесу дочекали пензију. Од нове власти очекује оно што им је некада било обећано.
- Да се проба да се овим радницима који су од 2000. остали без посла, да им се омогуће отпемнине или неке накнаде, а пензије ревидирају- наглашава Шћекић.
Раднике је некада повезивао рад у халама, сада немаштина.
- Дошли смо у једнан врло тежак економски положај са нашим пензијама, које су толико мале да не можемо да живимо- каже Милован Пођан.
Драган Пођанин каже да са 38 година стажа у Изградњи има 147 еура пензије. И он и жена су болесни а купују таблете и све теже могу да се лијече.
-Посије 40 година стажа имам 162 еура пензије. До прије четири мјесеца сам издражавао и сима са дјецом и женом, јер је био без посла, а има и дијете са посебним потребама- прича Брано Боричић.
У скученој соби породице Пођен јединој функционалној у кући коју нијесу успјели да заврше, некадашње колеге причају од томе како више од двије деценије носе невоље на плећима. Са минималним приходима тешко је обезбиједити и оно најпотребније. Искусили су немаштину и у још једну јесен ушли са питањем како да преживе.
